Lica:
Obor-knez, obor-kneginja
Marko Colić, paž
Dušan Stotka, konfident, Lelica, supruga, bivša čistačica u banci
Miško Ćurčić, trgovac maglom, kulturnjak
Mića Globus, šef kabineta, bivši točilac goriva
Rade Jogurt, kmet, socijalista
Fazanka, proročica
Ivančica Blistava
Vladica Tošković, seoski žbir
Valentina, konkubina
Hor jeftinih podanika
Hor uvlakinja
(Radnja se dešava uoči lokalnih izbora u Pirotskom srezu)
I čin
1.
(rezidencija obor-kneza, apartman u zgradi kod Keja, zima)
Obor-kneginja (šeta na balkonu, priča sama sa sobom): Uf, što me guši ova selendra, uf, uf... I ovaj vazduh, šta li je, ko da mi je neko prdnuo pod nos. (zatvara prozor) I gde je sad Gladan?, ohladila mu se čorba, juče kusao pasulj sa beskućnicima u kampanji, fuj, šta je sledeće, da rije po kontejneru, eee Gladane Vlastiću, na šta si spao od onakog frajera...
Obor-knez (hrupi na vrata, sipljiv): Khh, khh, bem ti zagađenje, pa nema, kad džukele lože gumu, ’bem ti seme i pleme. Ohoho, šta to lepo miriše...?
Obor-kneginja: Ohoho, miriše ti gulaš od juče. Gde se ti smucaš od rano jutro, mmm?
Obor-knez: Evo me Bubice...
Obor-kneginja: Još si se dotero ko neki picopevac!
Obor-knez: Kako gde sam? Pa znaš me, Maco, obaveze, sednice, sastanci... Idu izbori.
Obor-kneginja: A Valentina, jesi li raskantao s njom?
Obor-knez: Kakva te sad spopala Valentina? Valjda smo to pre neki dan raspravili...
Obor-kneginja: Nemoj da te kutlačom sad rebrim preko stola, sto puta sam ti rekla, u’vatim li te s njom, ima da te smlatim ko vola u kupus! Ko vooola u kupus!!
Obor-knez: Ma to je bio sam hir, Bubice, pogreši čovek, eto i u crkvi mi pop Kića reko da je to normalna pojava. Nije to više ni greh, pih, šta je to jedna preljubica...
Obor-kneginja: Ja sam ti pod ovim krovom Gospod Bog, dok ti ja kuvam, dok moju čorbu kusaš, dok ti ja gaće perem, zato ne izvodi mnogo!
Obor-knez (duvajući u vruć gulaš): Aham, kus, pljic, ma šalim se, Macili, ja samo tebe volim, voluckam te ko kad smo bili mladi, sećaš se kad ništa nismo imali, ni kučeta i mačeta...
Obor-kneginja: Eeee, beše nekad... To je bilo vreme, a ne ko ovo sad. Nit znaš ko ti je prijatelj a ko neprijatelj, sve go udvorica i šlihtara. Svima dupe zinulo za vlast.
Obor-knez: E, ta ti je dobra. Nisu svi ko nas, skromni i pošteni...
Obor-kneginja (uzimajući preslicu u ruke): Lepo je meni mama govorila da se udam za Ljubišu. Dasa i po, eno ga, mlati pare u Nemačkoj, pobego na vreme odavde, a ne ja ovde sirota čamim ko poslednja usedelica, gde sam bila, nigde, šta sam videla, ništa...
Obor-knez (ustajući sa stola posle ručka): Bubice, ček da te ja dohvatim za pregaču, znaš kako smo se lepo mazili u kuhinji, pa na balkonu, još onda kad smo kupili stan...mmm
(oboje groteskno zagrljeni, doplesaju do balkonskih vrata, kad iza zavese nečije kameno lice)
Obor-kneginja (vrisak): Aaaaa! Ko je bre ovo?
Obor-knez (poskoči ko oparen): A?!
Vladica Tošković (smireno): Ja sam, ne plašite se, Vladica, seoski žbir.
Obor-kneginja: Ma idi bre u pičku materinu, precepi me budala!
Obor-knez (ljutito): Toškoviću, jesam li ja lepo kazao da mi se ne prekačuješ preko terase i da mi ne upadaš ko lopurda?!
Vladica Tošković (pokajnički): Izvinjavam se, čestiti kneže, nisam hteo da budem indiskretan, nisam hteo nikoga da isprepadam, majke mi žbirovske.
Obor-knez: Pa dobro, ajde, ulazi, kaži šta oćeš...
Obor-kneginja (odlazi u drugu sobu): Kad se sad nisam šlogirala...
Vladica Tošković: Ništa, ja samo po zadatku.
Obor-knez: I to nije moglo da me sačeka sutra u kancelariji?
Vladica Tošković: Nije.
Obor-knez: Zbog?
Vladica Tošković: Zato.
Obor-knez: Šta bre ’zato’, je l’ ti to mene poprckuješ Toškoviću?! Pričaj bre budalo što si tu, ispljuni sve!
Vladica Tošković: Probudim se ujutru negde oko pola 5, i znam da treba da idem u selo Bazovik da izvidim situaciju... kad nešto me dole žiga...
Obor-knez: Zajebi sad Nušića, Toškoviću, pričaj šta je bilo u Bazovik?
Vladica Tošić: Da, jasno, kneže, Bazovik. Odem tamo i vidim...
Obor-knez: Šta vidiš?
Vladica Tošković: Mrtvi neće da glasaju za nas!
Obor-knez: Šta bre trabunjaš?
Vladica Tošković: Tako lepo. Rekla mi Fazanka, sreska proročica.
Obor-knez: Znači, tebi Fazanka rekla da pokojnici neće da glasaju za nas?
Vladica Tošković (samouvereno): Tako je.
Obor-knez (češka se po glavi): A što neće?
Vladica Tošković: Traže pare.
Obor-knez: Pare!?
Vladica Tošković: Da, ajde upaljače, kalendare i hemijske, manje više, rekli joj mrtvi upaljače nosite živima da nam pale sveće, kalendare da gledaju kad je zadušnica, a hemijske neka si nabiju u...hm, da, ali traže od nas da im sredimo groblje, popravimo stare krstače i očistimo đubre uz put i oko česme. Kažu da nema smisla, tol’ke godine glasaju za tebe a ti ni put da im očistiš, a kamoli nekome sveću da zapališ...
Obor-knez: To su ti baš mrtvi tako rekli?
Vladica Tošković: Ne, meni, čestiti obor-kneže, nego Fazanki.
Obor-knez: Aaaa, znači, vidovitoj Fazanki, jasno mi je sad sve. Dobro, hvala ti Toškoviću na vrednoj informaciji, razgovoraću na tu temu lično sa Fazankom, ništa se ti ne brini, evo ti bombona iz piksle, na, posluži se, zaslužio si...
Vladica Tošković: Hvala, čestiti kneže, od srca (ljubi mu ruku koja daje)
Obor-knez: De, de, aj sad polako kako si se popeo tako i siđi, sa, iako te put ponove ponese u Bazovik, zapali mrtvima sveću u moje ime, e tako, lepo.
(Vladica Tošković izlazi opet kroz terasu pa niz oluk, a obor-knez ručnim zvoncem zazva paža)
Colić (zadihano): Izvol’te, obor-kneže.
Obor-knez: Slušaj, mali, pali fijaker, idemo u Opštinu.
(obojica nestaju iza scene)
Obor-kneginja: Uf, uf... Šta me snađe mene nesrećnu... uf uf, bolje da sam odmaglila za Nemačku. Nek se nose i izbori i vlast i sve. Šta li sad moj nesuđeni Ljubiša radi u Diseldorfu ili Minhenu, gde god da je. Sigurno ima lepu kuću sa baštom, dečicu, psa... Čist vazduh, a ne ovaj smrad koji mi ovde udišemo... Uf, uf... da vidim bar šta ima na televiziji, turska serija mi počinje za koji minut...uf, ja nesrećnica...
(pali TV, na ružičastoj televiziji čuje se pesma hora jeftinih podanika a za njom i hor uvlakinja)
Hor jeftinih podanika:
Vlast nas
pretvara u jak glas.
Mi drečimo,
želimo da sprečimo
da drugi preuzmu horsku pesmu.
Znamo kako se privilegijama sladi,
znamo kako se puno dobija, a malo radi,
znamo da nije tako, umirali bi od gladi.
Zato od obor-kneza idol se gradi.
Obor-kneže, neka ti rastu novci i imanje,
neka je Piroćanaca sve manje i manje.
Hor uvlakinja:
Zvezde sa neba po nama će pasti.
Mi, zbog njega, pripadamo elitnoj kasti.
Obor-kneže,
za tebe nas veže
tvoja milost i strast.
Ti znaš,
da ne smeš dati vlast!
Sva su prava naša,
Dao nam ih pirotski paša!
A njegova svita
Za društvo nas pita.
Mi nismo lenje
dajemo da se svak' penje,
da gleda na svet s visoka,
bio on stotka il’ stoka.
2.
(kancelarija obor-kneza u Opštini, za stolom Stotka, konfident, Globus, šef kabineta i Colić, paž)
Obor-knez: Colence, dušo, de mi pazari onu krofnicu dole prekoputa Opštine, onu s eurokremom, znaš, što najviše volim, ali pazi da nije premazana, ako jeste ti slobodno oblizni, a usput nam otresi piksle i skuvaj po kafu, sekretarica ima slobodan dan, nešto je bolesna.
Colić: Razumem, kneže, odmah dođem. (ode)
Stotka: Nego, čestiti obor-kneže, imam jednu dobru i jednu lošu vest.
Obor-knez: Kaži, Stotko, prvo dobru. Obraduj me nečim lepim.
Stotka: Lelica završila srednju školu.
Obor-knez (prevrće očima): Pa dobro, drago mi je za tvoju suprugu, ionako više ne radi kao čistačica u Komercijalnoj banci, sad džabalebari u SDK. Nego, kakve veze ima to sa javnim poslovima i, naročito, sa izborima?
Stotka: Tu je zato ova loša vest.
Obor-knez (zamišljen): Kazuj, Stotko, prođe mi život dok se ti smisliš...
Stotka (tiho): Imamo opoziciju na izborima.
Obor-knez (iskolači): Alele!!! Ko bre sme da se kandiduje u mom srezu!!! (baci ljutitio krofnu u korpu i lupi besno šakom o sto, paž Colić se sakri pod čiviluk)
Globus (molećivo): Kneže, polako, bez ljutnje, to su sve gubitnici...
Obor-knez (dok mu Stotka maramicom briše znoj sa čela): Kazuj, hvala ti Stotkice, kazuj Globuse, ko su ti nasilnici u mom cenjenom srezu, ta samozvana o-p-o-z-i-c-i-j-a? Zar meni treba opozicija, zaboravio sam i da postoji ta reč, pu-pu-pu (pljucka kao protiv uroka), zar nisam svakome nakapao, čitav narod nahranio i napojio, od svojih usta odvajao, iz svog džepa... I sad neko da se kandiduje protiv mene? Posle dvaes’ godina da mi neko uzme vlast! Što bre, Stotko, što? (drmusa ga za ramena)
Stotka (umalo se ne rasplaka): Ne znam, kneže, hulje su to, razbojnici, mrzitelji...
Obor-knez: I ko su ti zli ljudi, šta znaš o njima? Imaju li stida i srama?
Globus: Znam ih ja, kneže. Ima tu raznih otpadnika, neki su čak i fakultete završavali, fuj, sve sama akademska fukara. Ima bivših profesora, pisaca, lekara, inženjera, veterinara, kao što rekoh sve sama bagra.
Obor-knez: C-c-c.
Stotka (umiljato, ko mače kad prede): De, de, lako ćemo mi njih, mi držimo izbore u šaci. Imamo svoje kmetove, imamo žbirove, predsednik GIK-a Jovica Udvorica je naš. Imamo policiju, imamo sudstvo, imamo direktore škola i javnih preduzeća. Sigurnih glasova ko pleve... Ma ima i lopata da radi ako zatreba!
Obor-knez (već smirenije): Da, da, Stotko, ti baš znaš da utešiš čoveka i pošašoljiš ga baš tamo gde ga svrbi, ti si pravi sreski evnuh, šta bismo mi u Opštini bez tebe?
Stotka (smejulji se kao šiparica): Hi-hi-hi... Imamo i babe za flaster.
Obor-knez: Kakve babe?
Globus: Stotka i ja smo planirali da ubacimo neke babe u izbornu trku, da kao glume neko lokalno tkalačko udruženje, a mi da im skupimo potpise za izbornu listu. Ostaje nam samo naziv da im smislimo...
Obor-knez (zamišljeno): Neka bude nešto originalno u nazivu, čega se niko ne bi setio?
Stotka (trijumfalno): Nek se zovu ’Piroćanke’. GG Piroćanke. Em je originalno, em se lako pamti.
Globus (razočarano): Kako se ja toga nisam prvi setio...
Stotka (ponosno): To je zato, Globuse sine, što sam ja radio na železnici dok si ti točio gorivo na pumpi.
Obor-knez: Odlično, momci, dajte im neki lokalčić u centru, nešto malo, neugledno, neki pičvajz, obavezno ćilimarka preko izloga i neka počnu po medijima da trabunjaju o tradiciji, očuvanju starih zanata, zaštiti prirode...
Globus (zapisuje u svoj notes): Već radimo na tome, kneže...
Colić, paž (ispod čiviluka, ispotiha): Ks, kss...
Obor-knez: Šta je Coki?
Colić (malo glasnije): Ovaj, malo mi je neprijatno, kneže...
Obor-knez: Govori šta hoćeš?
Colić: Nisam hteo da vas prekidam u poslu i da tražim dopuštenje...
Obor-knez: Za šta bre Filipoviću, pardon, Coliću?
Colić: Dopuštenje, čestiti obor-kneže da odem do toaleta.
Obor-knez: O bre, mukice...
Colić (tužno): Malo sam se upiškio...
Obor-knez: Tu bre, Coliću, nisam ti ja gazda a ti moje sobno kuče, bišončić. Idi pišaj koliko ti volja, široko ti polje, pa onda promeni pantalone i vrati se u Opštinu...
Stotka (podrugljivo prema pažu): Popišuljo mala, močko, sledeći put obuci pelene...
Obor-knez: De, de, polako, desi se svakome, nego gospodo, sastanak je završen, vidimo se sutra u isto vreme, i ti Stotko i ti Globuse, radite sve onako kako smo se dogovorili i ako negde nešto zaškripi, naročito po selima, imate na raspolaganju uvek Jogurta, seoskog žbira Toškovića i, naravno, mene. Jasno, onda razlaz i svi na svoje radne zadatke! Za manje od mesec dana idu nam sreski izbori!
(piči kočija luda, prti smetove i taljiga putem sve do rezidencije Centra za socijalni rad gde boravi strašna proročica Kasandra, odnosno u našem sreskom podneblju: Fazanka)
3.
Ivančica Blistava: Sestro, Fazanko, pomagaj, daj, reci, šta sad vidiš?
Fazanka (prevrnula šoljice za kafu preko lista ’Slobode’ pa gleda u dno): Gledam, gledam, slatka Ivančice, kao neki oblak grebenast se spušta na kotlinu...
Ivančica Blistava: Hm, to mora da je Pirotska kotlina, nema druge u blizini.
Fazanka: Da, da, lepo povezuješ, da, naš kraj, tačno se vidi manastir Svetog Jovana, tamo prema Izvoru... evo je’ l vidiš ovaj krstić, mali, tu dole, pri dnu...
Ivančica Blistava: (sva ushićena, blista) Pazi stvarno krst, bravo, onda dalje, dalje, šta je ispod tog oblaka, u toj kotlini?
Fazanka: Dalje, hm, vidim neki put, vijugav, ide posred kotline, hm, ili je to reka...
Ivančica Blistava: Ma bre, reka, ne cepidlači, Nišava, šta drugo, čim je Pirotska kotlina, nije Misisipi sigurno...
Fazanka: Da, da, lepo povezuješ pojmove, onda pored tog puta-reke, vidim, vidim... nekog konjanika kako jaše, digao oblak prašine, baš jaše, onako, razjahao se... u galopu...
Ivančica Blistava: (blista od sreće): To je sigurno On!
Fazanka: Misliš tvoj novi muž? Ne znam baš... Ovaj mi je nekako crn na beloj pozadini. Da nije crnac na belom konju?
Ivančica Blistava: Ih, crnac na belom konju, a što ne belac na crnom? Pogledni ti bliže, malo, evo ti još 50 evra, svu me opelješi, c-c-c, pogledaj malo bolje u tu prokletu šoljicu.
Fazanka (stavlja novac u džep): Aaaa, da, da, u pravu si Ivančice, sestro slatka, kako nisam odmah videla, belac dojahao na vrancu, da, plavušan, tačno se vidi, stasit, ubav, muž, nema šta. I konj mu lep.
Ivančica Blistava: Ma briga me za konja, ja kod kuće nemam štalu. Meni muško treba, rasno.
Fazanka (ko iz topa ): Jasno!
Ivančica Blistava: I još nešto, je l’ vidiš, oko datuma, kad gde, šta, ovo mi sve previše apstraktno.
Fazanka: E pa, toliko za sad vidim, za ovu seansu, Ivančice, tako smo se dogovorili, a drugi put kad svratiš opet, sa punim buđelarom otkrićemo tačan identitet konjanika. U to nemoj da sumnjaš, kad ti kaže teta Fazanka. (namignu)
Ivančica Blistava: Eh, šta da radim, jadna, kad nema druge vidovnjakinje u srezu. Dobro, šta je tu je, ja da idem onda...
Fazanka: Ne zaboravi da mi probaš slatko od dunja i posluži se keksom iz činije.
Ivančica (pretvorno): Da, samo mi je do keksa... (više za sebe) Babetino prevarantska, u dinar proričeš, ko da si poreski inspektor a ne proročica.
(u tom trenutku u salon ulazi obor-knez sa pažom, kome ustupa kapu, rukavice i šinjel)
Fazanka: O, koje dobro, kneže čestiti?
Obor-knez: Kakvo crno dobro, dobar dan Ivančice, kako si?
Ivančica Blistava: (odlazeći iza scene) Kako ću da budem, sirota, ajde da se ne žalim, dobro sam.
Fazanka: Sedi, kneže, raskomoti se...
Obor-knez: Hvala, nego Coki, trkni se mori do najbliže apoteke pa mi kupi promincle, nešto me grlo steglo a i dah mi vonja na tešku džibru, ’bem ti i one beskućnike od juče, ko me terao da s njima sedim tamo u narodnoj kuhinji i da kusam klot pasulj.
Fazanka: Ako, kneže, lepo je to kad je čovek human i plemenit.
Obor-knez: I to što kažeš, predizborna je kampanja, svaki glas je vredan, kako kralja tako i prosjaka...
Fazanka: Nego, šta ti treba konkretno od mene?
Obor-knez: Da mi gledaš u karte.
Fazanka: Kojim povodom mislim?
Obor-knez: Kako kojim, nemoj da me zajebavaš, Fazanka, znamo se ceo život, pa za izbore, hoću da mi predvidiš da li dobijam izbore ili ne? Sigurno ne tražim muža kao ona Ivančica Blistava.
Fazanka: Dobro, de, ne ljuti se, ja moram da pitam, red je.
Obor-knez: Da mi kažeš koliko mandata dobijamo mi, koliko opozicija, znači sve, statistički, u procenat, i tako to.
Fazanka (podiže obrvu): O, pa to će malo više i da te košta.
Obor-knez: Kolko košta da košta, vratiće ti se troduplo ako ostanem i dalje na vlasti.
Fazanka: Onda dajem i popust od 5 posto.
Obor-knez: E pretrgla si se dabogda. Što ne reče bar dvaes’ posto.
Fazanka: E pa, da počnemo.
(ređa špil karata i otvara tarot, gleda, sumnjičavo vrti glavom, uzdiše, za to vreme knez sisa one promincle dok mu paž na hoklici zaneseno masira stopala)
Obor-knez: I šta si onda videla, kazuj bre, Fazanka, izgoreh. (pažu) Dobro je Coki, ne pritiskaj tolko na tom mestu, vidiš da imam kurje oko.
Fazanka: Pa da ti kajem, ima i dobra i loša strana.
Obor-knez: Uf, svi ste danas i dobri i loši, ko onaj Stotka, što da nisi i ti završila neku školu?
Fazanka: Ne razumem.
Obor-knez: Ma nema veze, kakva sad dobra i loša strana?
Fazanka: Loša strana je, dabome, opozicija, tačno se vidi, keltski krst ne laže u otvaranju. Evo tu su kralj, kočija, kula, sunce. Ali i drugi krak: obešeni, pravda, đavo i smrt.
Obor-knez: Uh, to ne valja onda.
Fazanka: Pa kako se uzme, opozicija će sigurno da rovari i da uzme oko trećinu mandata, ali...
Obor-knez: Uf baš trećinu, pa mnogo je bre to, moja Fazanka.
Fazanka: Ali, uz svu krađu i marifetluke, ti dobijaš izbore bez sumnje. Da, to je to, i to će te koštati oko 300 evrona.
Obor-knez: Al si ti skromna, šta bi sa 5 posto.
Fazanka: Ajde, ajde, kneže, važno da si ti nama živ i zdrav i da nam vladaš još sto godina.
Obor-knez: I to što kažeš, ni kod babe nije za džabe, ništa Coki, idemo, vozi me sad, pravac letnjikovac u Poljskoj Ržani.
(piči kočija luda, u njoj sedi obor-knez i dremka dok se na horizontu pomaljaju brda zavejana snegom i dok čavke veselo krešte na naherenim banderama)
4.
Obor-knez: Oh, oh, šta ti je čist vazduh i priroda. Coke, sad kad dođe kočija sa Valentinom tačno u 5h popodne, ti diskretno odjebi i motri poizdalje ako neko prolazi od seljana, pa mi javi sovinim hukanjem.
Colić,paž: Jasno, gazda, bez brige. (utom dolazi kočija)
Valentina (u bundi, sa zlatnom ogrlicom oko vrata, leti knezu u zagrljaj): Kneže moj!
Obor-knez (odbija poljubac): De, de, dete drago, čekaj da se udaljimo malo prema kukuruzištu, tamo gde nema nikoga...
(uzdiše) Ah, da znaš, koliko sam čekala ovaj susret, cele nedelje sam maštala samo o tome.
Obor-knez: (prevrnu očima) Lepo, nema šta, i ja sam mislio samo na tebe, na tvoje bujne grudi i tvoje punačke usne. (poljubac)
Valentina: Ah, kneže moj, šta bismo mi bez tebe!
Obor-knez: Nego, ajde da skrenemo tamo prema onom šumarku, čini se da nema nikoga, ima tu i jedna kolibica, stara, napuštena... Nego, kako si provela dan u školi?
Valentina: Šta misliš, dosadio mi ovaj posao seoske učiteljice, je l’ znaš da mi se danas štiklica zaglibila, juče sam zagazila u balegu, uh, uh, nove čizmice od prave kože...
Obor-knez: C-c-c, šteta, šta ćeš, selendra je ovo. Blato i govna na sve strane.
Valentina: Nego, reci mi, o onome što smo pričali prošlog puta...
Obor-knez: Uh, nemojmo sad, bubice o tome, imam trista stvari na pameti, već sam ti lepo kazao, razvod za sada ne dolazi u obzir! I tačka.
Valentina: Ti mene onda ne voliš. (brizne u plač)
Obor-knez: Uh, uh, Bubice, nemoj tako i meni se srce slama kad te vidim tako nesrećnu i uplakanu, radi se samo o tome da sam ja javna ličnost i da idu izbori. Ako opozicija sazna za moj razvod, razvaliće po meni iz svakog oružja, imaju i neke pisce, satiričare, opasne su to teme.
Valentina: Baš me briga za proklete izbore!
Obor-knez: Ali bez njih nema ni mene Bubice, nema skupih poklona, nema zimovanja i letovanja, nema nas...
Valentina: Baš me briga za sve, samo si mi ti važan!
(ulaze u napuštenu kolibu koja je sva obrasla u paučinu, bez struje i vode)
Valentina: Uf, gde si me to doveo sad!?
Obor-knez: Izvini, Bubice, ne možemo danas kod mene u letnjikovac, videće nas neko.
Valentina: Uf, danas sam se lomatala po selištu, sad još i ova smrdljiva koliba!
Obor-knez: Bubice moja... (zagrljaj)
Valentina: Kneže moj... (poljupci, kad najednom vrisak) Aaaah! Ko je ovo na prozoru!
Obor-knez: A, ko, gde, šta!?
Valentina: Iza tebe, lice!
Obor-knez: E, oca ti jebem žbirovskog!
Vladica Tošković: Ja se izvinjavam, čestiti obor-kneže!
Obor-knez: Toškoviću, leb ti jebem kojim te ranim, pa zar i u ovom trenutku!
Vladica Tošković: Mnogo se izvinjavam, čestiti kneže, mislio sam da je neka švercerska rabota, da se nešto muti... (ulazi kroz prozor unutra)
Obor-knez: Pa šta sad hoćeš od mene!?
Vladica Tošković: Ništa, špijunirao sam po selima te me put nanese i do Ržane, malo osluškivao šta seljani pričaju ispred prodavnice, pratio i jednu sahranu, da neko nešto ružno ne kaže o tebi dok su sahranjivali neku babu i video vas dvoje ovde. Inače sam se pobrinuo da baba posle smrti ne glasa za opoziciju, obećao sam ožalošćenoj porodici pakete.
Colić, paž: Huuu, hu-huuu, (hukće ko sova) Kneže, kneže, tek sad sam ga spazio!
Obor-knez: U redu je Coki, ti kad bi stražario na našoj karauli do sad bi nas odneli sa sve kolibom.
Obor-knez: Toškoviću, jadove, gubi se, uhodo nijedna i marš u drugo selo, a ti Coki, dovezi kočiju.
Valentina: Uh, prekidosmo lepo druženje.
Obor-knez: Šta ćeš, bubice, ima budala svuda, uhoda i doušnika, moramo da se pazimo...
Valentina: Znači, nema viđanja do izbora.
Obor-knez: Tačno tako.
(rastaju se pred kočijom, obor-knez mrzovoljno upade unutra i psuje nekome mater a onda ga kočija vozi natrag u rezidenciju, usput kao da čuje neke preteće glasove u svojoj umornoj glavi)
Hor uvlakinja
Narasla je muka
Svaka tiho kuka
Pritisak golemi
Sve treba da se spremi
Znaju se zadaci
Sakupljaju podaci
Pozovi okreni
Siguran glas spremi
Privilegije mora da se plate
Na naplatu stigle su kamate
Radi se u tri smene
Ne damo da nam vlast zamene
5.
(proslava Dana grada, opšta terevenka, trg je okićen novogodišnjim trakama, krcat narodom, sa ozvučenja trešti pleh muzika. Okupio se sam sreski vrh, s obor-knezom na čelu, uvodni govor drži Miško Ćurčić, ori se pesma podanika)
Hor jeftinih podanika
Pirot više nije rupa!
Stroj uhljeba ko jedan stupa!
Obor kneže, ti nas vodi
nek’ se novi mandat rodi!
Neka svetli, neka blista,
da ostane vlast nam ista.
Pirot neka bude vaš,
A nama, kneže, daj šta daš!
Miško Ćurčić (u svetloljubičastom sakou): Dragi naši sugrađani i, ovaj, khh, khh, sugrad, sugrad, sugrađanke, evo ja kao detektor, pardon, kao direktor Zadružnog doma kurt, kurt, kurt (neko iz mase dobacuje: ’če ga zgodiš, Miško!’), kulture da Vam se svima obratim. Ovaj, šta sam hteo da kažem, ova svečanost se fekalizuje, pardon, realizuje, kao i svake godine za Dan grada, dabome. Imate štandove sa kuvanom rakijom i vinom a nasred trga se vrti ražanj sa pečenim volom. Kmet Jogurt je zadužen za kremenadle i šnicle, tako da bez guranja, molim, nemojte samo kao prošli put, ko neka stoka da se naguravate i da cičite i vrištite, biće mesa za sve... Eto, tol’ko od mene u uvodnom govoru... i da samo kažem i ovo. Po završetku svečanosti, organizovan je vatromet, ja ću lično da ispaljujem raketice, biće dakle fešta za sve pare, kako i dolikuje! Nazdravlje vam bilo, srećan nam svima Dan grada i uživajte!
Borivoje Nikolić (voditelj programa, magarećim baritonom): Ja samo da kažem, u svoje lično ime, da tim koji pobeđuje dvadeset godina na izborima ne treba menjati i da nam čestiti obor-knez poživi još sto godina! Da ima samo jela i pića i dobrog provoda, ja lično ne tražim više, meni je srce uvek na mestu. A sada će vam se na ovom svečanom skupu obratiti lokalni istoričar Davor Lazetić.
Davor Lazetić (sa crvenom maramom oko vrata): Poštovana publiko, još od Kosovskog boja i Maričke bitke nismo imali boljeg vladara. Pirotski srez nikada u svojoj istoriji, a to vam kažem na svoju časnu pionirsku reč, nije niti će imati ovakvog plemenitog i darežljivog obor-kneza. On je već sada po svim naučnim merilima postao istorijska ličnost i ja već sad predlažem, u ime svih žitelja našeg sreza, da mu se podigne spomenik od čiste bronze i da se metne nasred ovog veličanstvenog trga, na mestu gde se sada okreće ovaj lepi pečeni vo. Može skulptura u stavu Napoleona na propetom konju. Što se mene lično tiče, ne tražim ništa za sebe, ja sam zadovoljan svojim životom pod obor-knezom i želim svima srećne praznike, Novu godinu i Božić. Živeo obor-knez!
(masa horski): Živeo, živeo, živeo!!! (samo se otkide jedan
usamljen glas: ’oprem dobro!’)
Borivoje, voditelj: A sad bih, pre nego počnemo sa čerečenjem pečenog vola a osećam da smo svi mi pomalo gladni, reč dao našem obor-knezu!
Obor-knez (ibijevski raskalašno): Narode moj, oj sreski narode moj! Srećan vam Dan grada! I samo želim jednu stvar da istaknem. (zaori se pesma podanika) Znam, znam, znam... da ste svi gladni i žedni, važno je da se kaže baš sad, na ovom mestu. Evo, ovako. Idu izbori sredinom decembra i kao što to dobro znate, na tim izborima postoji po prvi put i opozicija. (iz mase se začuše zvižduci). Polako, de, sve je pod kontrolom, znamo mi da su to neki nasilnici skupljeni s koca i konopca, pisci i intelektualci, radimo mi svi na tome da ih odučimo od politike. Samo želim da kažem da računam na vaše glasove na izborima i nemojte da vas potera maler pa da slučajno glasate za njihovu crnu listu. Pu-pu-pu. Oni piju pivo ispred Zadružnog doma i nezadovoljni su svojim životom. Ima i jedan pisac koji nas meće u satiru. Pakosni su i zli! Ako opozicija dođe na vlast, onda nećete da imate pečenog vola za Dan grada, ne, ne, narode moj, nego bi vam dali samo nogu u dupe a za doček Nove bi vam svirali Šopena ili ne daj Bože, doveli neku rok grupu. Tako da, živeli mi svi mi, narode moj, biće to pravi vašar demokratije kada dođu sreski izbori i da onda zajedno proslavimo Novu godinu kao pobednici!
Hor uvlakinja
Tvorče grada, pevamo u tvoje ime,
glasno, glasnije, ponosimo se njime.
Ti nad nama stoj, gledaj nas s visine,
mi ćemo ti služit’, gonit’ za te sve psine.
Pamtimo kada ovde ničeg nije bilo
u tvoje se vreme sve napravilo i stvorilo,
od jedne gole, puste ledine
stvorio si grad i dao nam tri letine.
(čuju se petarde i vatromet koji ponosno ispaljuje kulturnjak Miško, dok se masa sjati oko vola i započe opšta tuča oko Jogurtovih kremenadli, tuča bi toliko žestoka da se umešala i žandarmerija, te se mnoštvo masnih gubica i razbijenih glava za tili čas našlo u policijskim maricama. Utom se prolomi pljusak te se duž trga razgmaca blato. Ipak, masa podanika se ne razilazi, dok pijano gacaju u blatu, piju kuvanu rakiju i seire... Muzika ne prestaje sve do u ranu zoru, koja zarudi bolovima u stomaku sreskog žbira Vladice Toškovića)
Zavesa, kraj I čina
* Tekst drame: Tomica Ćirić
** Horske deonice: Igor Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар