Ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα.
За кишна поподнева, стојећи поред прозора с погледом на празну улицу, имам обичај да захукнем стакло, а онда поучен Богдановим упутима из повести окултизма, јагодицама прстију исцртам симбол неког древног езотеријског покрета. Овог пута описах кружницу а унутар ње, целим обимом, две укрштене линије. Крст у кругу, симбол гностика. Боги за то време седи за сточићем у мојој дневној соби и распакује шпил са тарот картама, који је прошле недеље купио на бувљаку. Мој стари пријатељ Богдан, брадати тридесотогодишњак. Младалачки надимак: Фрик. Ћелав са брадицом и испосничким цртама лица – права мистична природа, хипстерски уклопљена у етикецију градског вагабунда. Својим интелектом никад се није саживео са животом провинцијалца. Дипломирао на групи за етнологију и антропологију. Иако је некада словио за генијалног математичара, баталио је студије економије, док сам ја упоредо с њим завршио студије књижевности. Обојица данас без посла. Чинимо окосницу теозофског серкла, који је за сада од чланова има само нас. Замишљамо себе као профетски дуо, осниваче новог духовног покрета, адепте. Истовремено, свесни да ове наше фиксације нису ништа више до покушај ескапизма, начин да се превлада несношљива социјална беда. Ипак, чини ми се да Боги све то доживљава и као своје земаљско послање, смисао који придаје својој духовно истанчаној егзистенцији.
Нама ништа не преостаје неко да сами оснујемо неку нову религију, изустих док је плејлиста на компјутеру, на чувеном Winampu-у, управо фиксирала песму Angel, групе Јудиног свештеника. Ни сам не знам зашто баш то поменух, када ми преко усана склизну опаска на писца Рона Хабарда, оснивача прокажене сајентологије: Најбољи начин за богаћење је оснивање нове религије. И свака му част, мислим Рону, како је зајебао америчку квази-елиту, систем и плебс, уваливши им јефтину психоанализу и своју научно-фантастичну белетристику, све заједно упаковано у баљезгарију њуејџовског култа. Данас једна од најбогатијих „корпоративних“ секти на свету, са Крузом и Траволтом као врлим апостолима.
Док има оваца, биће и шишања, лаконски резонује Боги. У тренутку се присетих деведесетих и свих тих видовњака, биоенергетичара, ТВ-астролога, екстрасенса, кристаломаната, спиритиста и медијума. Беше то права ирационална пљачка лаковерних у моралном суноврату друштва. Трансвестит Клеопатра и Милан тарот, видовита Зорка и Ален Чумак, чија је штампана фотографија из ТВ-ревије магијски лечила на додир. Часописи Треће око, Зона сумрака и Шесто чуло. Пророци и исцелитељи. Бели и црни магови. Гатаре и врачаре. Не треба заборавити ни миленијумску апокалипсу, помрачење сунца, општу панику и бежанију балканског хуманоида у подруме и атомска склоништа.
Па ипак, и поред таквог наслеђа, обојица испољисмо знатижељу за тзв. питање вере. Свако на свој особен начин, додуше. За Богија Фрика – посматрам га, онако маљавог, с овалном главуџом која је скроз оћелавила, више ми наликује на неког доброћудног будистичког монаха – окултизам, религијске мистерије, езотерија, па чак и спиритизам и парапсихологија јесу његова насушна потреба, нешта попут „духовних грицкалица“. За мене, пак, у светлој традицији скептицизма, више је то моја интелектуална радозналост – можда и зато што сам у то време дуго апстинирао секс, те ако је веровати деда Фројду, творцу пансексуализма, своју сам неурозу асексуалности лечио верском мистиком.
Био сам, дакле, опрезни атеиста. Агностик наћуљених духовних ушију. Мало-помало, те ми се кожа најежи као код живине, сваки пут када пролазим близу гробља. То јест, ако бих се баш (фаустовски) коцкао на бога и морао да ставим сав свој улог с узвиком all-in, онда бих типовао на створитеља-пантократора. Неки дизајнер ипак мора да постоји, говори ми интуиција. У супротном, ако бих рескирао с неким ситним догмама, као што су учења трију великих религија (хришћанства, ислама, будизма), баталио бих партију и фолдирао као атеист. Ипак, како вели Вернер Хајзенберг (познат по принципу неодређености): Први гутљај из чаше зване ’природна наука’ направи те атеистом, али на дну чаше чекаће те Бог. Свакако да ми детињаста представа о белобрадом декици с магијским штапићем у руци не улива поверење, чак иако га замислим као остарелог дунђера који после стварања света, облизујући се својој креацији, туче хладне шприцере и боцка вруће ћевапе. Ипак, данас наука и религија више нису у средњовековном клинчу искључивости. Све више је посредних доказа у генетици који показују да комбинације протеина у живим ћелијама не могу бити производ чисте „еволуционе“ случајности...
Питања о којима често данима мозгам у клоњи.
С друге стране, Бобан никада себи не допушта да буде необрисана дупета. А ни његова чаша на столу никад није (хајзенберговски) празна. Тако да је себи допустио да слови за верника старог, „креационистичког“ кроја. Његова пластифицирана Света Петка уредно му посвећује преграду у новчанику, а молитва о безбедности у саобраћају клати се са огледалца у ленд роверу који је наследио од покојног ћалета, покрај јелкице-освеживача. Боги иронично сматра и да је шизматичка ортодоксија (од времена великог раскола сви смо ми јеретици), нека врста архетипа верника са наших простора.
„Сва религија на свету је попут једног океана“, започињао би Бобан своју „влажну“ проповед у заносу препеченице (мој домицилни продукт), коју сам му с поштовањем доливао у чашицу, уз освештан ритуал куцања.
„Човек је одувек био религиозна животиња. Природне религије, будизам, јудеохришћанство, ислам, мистицизам Средњег века па све до религије тзв. Новог доба и данашње ревилатизације свега и свачега – све то потиче из истог извора, који има много притока и рукаваца... Ту су, наравно, и питања о бесмртности душе, смисла живота и слично. Вера сама је свест о божанском која се прилагођава свакој етничкој и културној заједници...“ Тако би некако у нашим вечерњим разговорима, уз закуску и пиће, Богдан образлагао свој став о вери и окултизму. Ја бих на то обично додао, да иако сваки верник полази од спознаје своје вере кроз прихватање идеје о постојању нечег трансцедентног, да ја ипак, као скептик, тражим и опипљив доказ за такву реалност. Другим речима, кад би се ова чаша која стоји на столу, неким чудом сама од себе одвојила од површине стола и почела да лебди, преиспитао бих у тренутку сва своја претходна убеђења.
„Не треба сводити веру на магију“, узврати Бобан замишљено. „Мада је и сам Исус у јеванђелима доказивао своју божанску природу чудесима, јер шта је друго претварање воде у вино, васкрсавање мртваца и исцељивање, до магија у сврху доказивања божанског послања. Ипак, сети се само Симона Мага, који је био противник учења апостола“, замислих Симона како чудотворно левитира у облацима над самаријском пустињом да би се потом силовито, као ћуп од печене глине, разбио о тле.
„Прича о Симону, како је хришћанство фризира, требало би онда схватити као пример магије која је руковођена нечистим силама...“, закључује Боги.
„С друге стране, зар бисмо онда све случајеве парапсихолошких моћи појединаца, какве су на пример телекинеза или телепатија, могли објаснити изван домена религијске мистике?“, упитах.
„То је управо и моје размишљање“, резонова потврдно. „Можда су ти случајеви, попут видовњаштва или екстрасензорних способности, само проширење неких иманентних моћи које сви ми поседујемо по рођењу, али које су се током наше еволутивне историје, на неки начин изгубиле. Можда је прави циљ овладавања езотеријским знањем, у ствари, ослобађање целокупног потенцијала нашег бића, у ком случају бисмо онда схватили и дубљи смисао оностраног... Можда је све то заправо у нама, тај унутарњи микрокосмос, као једини пут ка спознаји божанског. О томе нас и уче све религије на овај или онај начин, барем у својим слободнијим верзијама, ако се заобиђе строга догматика и разни облици религијских забрана“.
„Не заборави да су цркве и друге верске заједнице данас врло моћне попут политичких организација. Ватикан, као држава у држави, или цркве на нашим просторима које су идентитетски срасле са нацијом, којима никад није у интересу откривање универзалне истине изван догме.“
„Да“ – надовезах се – на памет ми пада прича о Великом инквизитору из књижевности и друге сатиричне параболе о тзв. другом Христовом доласку, то јест о Исусу као непожељном госту.“
„И када би син Божји сишао – нашалих се – шта би најпре урадио? Посетио Мекдоналдс са акцијским купоном или као онај луди Диоген фењером тражио верника по шопинг-молу, а вероватније је да би га у некој уличици исципеларила фракција неке 'побожне' навијачке групе...“
Насмејасмо се обојица. Чудни су путеви Господњи.
Следећег викенда Бобан ми предложи кратак излет до једног забаченог села на Старој планини. Повод је теренско истраживање различитих случајева видовњаштва по источној Србији, то јест прикупљење емпиријске грађе за етнолошку студију на којој је последњих месеци радио за институт. Прихватих позив те се у недељу рано изјутра његовим старим теренцем запутисмо ка сеоцету. Прохладно фебруарско јутро. После искључења са локалног пута, труцкасмо се по каменитим и земљаним путељцима. Она Света Петка ми стално игра пред очима као духовна стриптизета. За пар сати стигосмо. Снег је покрио ћерамиде старинских кућица, махом напуштених. У самом селу нигде живе душе. Понека старица забрађена шамијом ишчезне иза капиџика као авет. Под тремом куће дочекује нас времешна домаћинка.
Г-ђа Теодора Савић, учитељица у пензији, погурена осамдесетогодишња удовица коврџаве, седе косе, изражених јагодичних костију на упалом лицу. Мало људи познаје њену прошлост. Међу изабранима су ретки пријатељи упућени у њену наднаравну вештину прорицања. Све у свему, ретко се појављивала у јавности, а после умировљења, потпуно се изопштила из света. Тада се преселила у своју породичну кућу на селу. Госте прима ретко, а и ко би долазио на запуштено имање једног замрлог планинског сеоцета, одсеченог од свих важних саобраћајница. У самом селу једва да има десет душа, стараца и старица који и сами броје дане до свог упокојења. Унутра нас нутка кафом и колачима. Ни сам нисам знао шта да очекујем од посете. Боги већ започе са својим питањима а старица мирно одговара као сведок на суђењу у неком важном судском процесу. Мени чак у почетку би и помало смешно, али се уздржах од реакције.
По њеној исповести, овај необичан дар је добила после једне несреће у детињству: пада са трешњиног дрвета који је узроковао вишемесечну кому. После тога је имале те визије, флешбекове који су јој омогућили увид у онострано. Негде сам читао о тзв. „акаша хроници“, универзалној енциклопедији знања, у којој су похрањени сви подаци о прошлости и будућности, док су само ретки појединци у стању да јој приступе. То се обично и дешава, како Теодора сликовито описује, у луцидним сновима, медитацији или трансу. Никада није имала муштерије нити настојала да уновчи свој дар. Све што је говорила људима било је између четири зида, у потпуној дискрецији. Само је једном проговорила о томе јавно на некој телевизији, те је управо тај клип на мрежи, довео Богдана њој. Никада та њена „стања“ нису била у тренутку, већ би јој се слике јављале касније о особама које су је посећивала из различитог разлога.
„Те су слике у увек у неком чудном осветљењу, као да видим човека на старој филмској траци, исечке и крхотине његових искустава из прошлости. А онда су ту и фрагменти онога што ће се тек десити у нечијем животу... Некада су то личне трагедије, а понекад и позитивни сигнали да ће се нечији живот драстично променити“, објашњава старица.
„Иако сам читала литературу о томе, никада нисам тумачила те визије, само их верно преносила људима којима сам веровала. На њима је да касније сами одгонетну њихов смисао. И обично би ми се годинама касније јављали како сам била у праву. Обично кад се разоткрије пророчки смисао, када се скине вео тајне и потврди истина у догађајима, долази до спознаје. Некад то буду и потиснута сећања на трауме из детињства.“
Иако сам очекивао гатање у длан, кристалну куглу или гледање у пасуљ, случај ове баке ми је деловао скоро психотерапијски. На растанку, обратила ми се шапатом: Твоја је воља јака, али не можеш се кретати кроз живот затворених очију. Шта год то значило, учинило ми се као савет оних опскурних видовњака у конктакт програмима локалних телевизија. Нешто у маниру зен-стихова преточених у тзв. колачиће судбине... Учинило ми се, а касније је то и Боги у колима при повратку потврдио, како је она такође и емпата који осећа туђе ирационалне страхове. Колико у свему томе има натприродног, могли смо само да нагађамо. Богдан је већ имао своју методологију у типолошком разврставању оваквих случајева. Теодора се ту гранично уклапала. А можда је и њена прича само доказ оне тезе о којој смо разговарали, како смо сви ми помало прорицатељи, у неким изузетним околностима, нарочито после неке проживљене личне или породичне трагедије, када се, чини се, сва спиритуална чула изоштравају а на свет почињемо да гледамо другим очима. Уосталом, ко то може да зна.
Прошле су године од овог сусрета, Бобан и ја смо се постепено удаљили, свако је кренуо својим путем. Он је распродао сву своју имовину и једног се дана запутио на Тибет где је боравио неко време. Чуо сам да се касније оженио и преселио у Француску где и данас води курс духовног саморазвоја и проучава езотерију и алтернативне религије. Окултиста до краја. Понекад се, мада са годинама све ређе, чујемо преко „скајпа“ и присећамо наших разговора, нашег старог, непотпуног кружока.
Ја сам остао овде у Србији, земљи врачева и превараната, мада се још увек, у стању медитације, опуштам и понекад усредсредим своја духовна чула на ову чашу с вином која се налази на средини стола. Да ли је то до моје исконске жеље да верујем у нешто или је тек посреди носталгија за прошлим временима, тек видим – својим скептичним погледом – како се чаша подиже и левитира.
Смем ли сада да отворим очи?
 |
| Ostrov, Pavel Lungin |
