Недељом су сви поспани. Опрани подови сијају, улаштени. Ток, ток, ток. Звук Еминих штикли као куцање згрченог кажипрста по прозору. Прошла је јутарња терапија. Згутане таблетице антидепресива, чаша хладне воде наште срце. Колико сам овде? Две недеље, три? Нисам сигуран. Овде је време попут биљне чахуре, с капцима које се отварају по дужини плода. Време је као капсула. Празна гробница, кенотаф. Музика која се овог јутра са радија шири ходником постаје меморијски чип. Свако понављање исте мелодије у правилним размацима од неколико дана је попут рецки на штапу бродоломника. У мом случају ту су и гравири на малтеру зида између прозора и кревета, инкрустације несанице начињене ноктима дубоко иза поноћи. Тад је моја Ана плесала на ходнику, док су сви остали спавали, у црној хаљини, окренута лицем ка звездама, чији се одсјај прелива у нашу временску чахуру, хиљаде и хиљаде лампиона од пиринчане хартије и бамбусове трске који плутају кроз прозорско окно. Те небеске свеће и ове ноћи осветљавају свод илуминацијом воштаножуте светлости, док Анина лепршава чипка лебди надомак мог сна.
Зима, крај децембра. Међу урвинама снега које затрпавају улаз у болничко здање, провиди се силуета хаљине. Јутро је увек живахно на одељењу. Психијатријско крило градске болнице има атмосферу узаврелог станичног комешања. Воз који никада није дошао. Сликарка Бети, с виклерима у жбунастој коси, слика своје фолклорне мотиве јаким бојама, визијом препорода сеоске идиле. У својој мрачнијој фази, попут јутрошње, слика хумке с крстићима. На питање дежурне сестре Емине за кога су ископане свеже раке, одговара безбрижно, тупо: За нас. Моша, који од раног јутра ужива у цртаћима, његово је место увек пред ТВ-ом. Доброћудни имбецил с палцем у устима. Када му неко заузме фотељу пред кутијом, почиње да кмечи и урла да се сва стакла затресу попут коже на лименом добошу. Манично-депресивна Маријана, сто двадесет кила живог меса, нимфоманка. Када доктор Ранко Гузина, начелник психијатрије и главни неуропсихијатар, хрупи на одељење, покуњено као генерал после изгубљене битке, она му се прва у провидној спаваћици препречи својом громадном телесином и попут стидљиве шипарице коју облива румен стида, гугутне: Ја сам се ноћас опет упишкила. Спиритисткиња Олга, коштуњава авет у плетеном џемперу с плетеницама боје индига, сваке се боговетне ноћи расправља с дусима преминулих. Кад ју је једне ноћи походио покојни муж Јордан, стрефио га инфаркт на клозетској шољи, раскокодакала се као јунакиња теленовеле. Каже да га увек препозна по том фекалном воњу. Пре спавања би насула со у полукруг око кревета. Никад не зна ко јој од даље родбине може банути. Шизофрени Жаре, биполарац. Једног дана прпошно маршира ходником као прави нациста у ес-ес униформи, зигхајлује пред сестрама, следећег дана показује жидовски број истетовиран на подлактици са жутом Давидовом звездом – рад сликарке Бети, која је задужена за визуелни аспект промене Жаретове личности. Дечак Петар, будистички обријане главе, клинац из околног села обдарен телекинезом. Симпатичан у почетку као и свако дете; када је почео да ми „снагом ума“ измиче столицу у трпезарији, благосиљах га потиљачном ћушком и отада ме се клони. Сећам се да сам на ТВ-у гледао емисију о неком буцкоњи из Димитровграда, клинцу који је урођеним биомагнетизмом могао да лепи виљушке и кашике по голом телу. Петар је својим даром толико иритирао родитеље да су га хоспитализовали. Др Гузину је нарочито занимао овај феномен за проучавање, ипак се не среће с тим сваког дана. Ту су још и трансвестит Јасмин, овисница о метадону Данка, клептоман Срђан, кепец Мика и остали безимени несрећници који нису вредни помена сем као бројеви у болесничком картону.
Како сам, уопште, доспео овде?
Испрва то беху луцидности; тренуци у којима се чула поигравају с плошном логиком. Да ли се све у нашем поимању стварности може свести на реалије физичког простора, односно механичког тиктакања времена? На каузалност и на темпоралност, као на две стране лица исте мермерне статуе. Оне с одваљеним носом. Шта, у ствари, значи живети у стварности? Телевизија, рецимо, производи сопствену збиљу, која попут глаукома замућује вид. Наш доживљај стварног пре је одраз наших психолошких дисторзија, траума и конфликата – да би се кашика савила, по речима оног клинца из Цариброда, потребно је најпре савити сопствени ум. За мене су снови почетак тог рубног парања збиље. Пуцање пренапетих шавова закрпа. Сан се, иначе, учи од малена, као игра у којој се број играча постепено смањује а правила постају слободнија, отпорнија на време. Сан је само други назив за „путовање свести“, метемпсихозу, астрално путешествије, њена слојевитост омогућава да се стварност сагледа дубље, онако како ронилац види преламање сунчевих зрака кроз дубину океана. Моје сноловиште.
Тако сам је у свом сну први пут угледао. Бледо лице, бадемасте очи, црна, таласаста коса која је плутала на води, готово непоквашена, као крошња беле врбе у мочварној шуми уз реку. Једном је у сну видех, у пролазу ми се волшебно насмешила, када је небо захватио страхотан пожар а усијане кугле метеорита попут запаљених стрела зариваху се у тле. Једаред људске фигуре, поређане на крововима зграда у мојој улици, наједном почеше да се руше попут домина и стропоштавају се лицем према земљи. Она је корачала улицом у свом спокојству, нетакнута, изван призора.
Моја Ана.
На јави би – оно што зовемо будношћу, иако је само реч о неосвешћеном сну – остављала неприметне знакове, оне које бих скрајнутим погледом проналазио у свом окружењу. Заборављен шал на клупи у парку, издужена силуета иза завесе у празном стану, онај осећај „већ виђеног“ када бих угледао лице црнокосе девојке каткад у шетњи, каткад у биоскопској сали или у крцатој галерији на отварању изложбе... Некада то буде фина мелодија на радију која изнедри затомљена осећања, парфем који се понекад у мојој соби створи ниоткуда, заносни мириси лаванде, мошуса, цимета. Каткад осетим њену летњу хаљину на врховима прстију, у мимоходу, међу гомилом ужурбаних пролазника, наслутим њен осмех испод гомиле кишобрана на улици, у висини распршених капљица које клизе низ рубове затегнутог кишобранског платна. Некада се наши погледи спонтано укрсте у рефлексији излога, када се одрази зачас стопе и раздвоје и једна углачана прозирност замени другу преливањем призора. Некад је то само немирна сенка у загрљају непомичних силуета под дрворедом кестенова у сутон, валерно нијансирање полумрака. Обично бих, враћајући се кући после какве досадне вечери у граду, са истим пријатељима који просипају исте досадне приче, залупивши улазна врата за собом, и пре него што упалим светло у предсобљу, остао још који тренутак да ослушнем, вирнем кроз шпијунку у осветљен ходник зграде, задржавајући дах све до гашења светла. Када сам једном приликом у својству сведока замољен да асистирам цртачу фоторобота, после неке саобраћајке у којој је било пуно крви на плочнику, моја је снолика пројекција изнедрила обрисе кроки-портрета. У фацијалним комбинацијама које софтвер израђује попут естетског хирурга, осетих се наједном прогоњен цртама тог лица. Тако се и родила моја подвојеност, између слутње и немира, халуцинације и сновида, анксиозности и депресије. Чекајући у реду психијатријске амбулантне на пријем код докторке Радмиле Нешић, на клупи за пацијенте, у себи преломих да јој се коначно супротставим тако што ћу некоме одати њено постојање, дати му облик и смисао. Поверовах наивно да ће ми лечење помоћи, не толико да се отарасим њеног присуства колико да је намамим код себе, припремим клопку, ону у коју ће можда, мислио сам, лаковерно упасти.
Данашње јутро на одељењу: један од оних дана када метеоропатија попут невидљивог пуцкетања електрицитета проструји кроз живчане завршетке. Затишје пред буру. Чак и опуштајућа музика са звучника, Бетовенова Месечева соната, она која би требало да смирује, сада раздражује и гуши. У емајлираном кориту, сестра Емина брчка имбецила Мошу у болничком купатилу. Моша сиса палац и мумла, испљускан млазевима вруће воде. Дебела Маријана нервозно грицка заноктице чекајући пред вратима свој ред за купку, док Жаре, ех Жаре (уштогљени нацош), маршира горе-доле на ходнику... Данас је дан када је боље бити џелат него жртва. И онда се десило. Да ли је Срђан заиста дрпио Бетину кичицу или је несташни Пера измакао Олгину столицу тако да је ова стражњицом љоснула о под и блесаво се закопрцала као риба у мередову. Или се хомофобични кепец Мика залауфао и пљеснуо шамарчину Јасмину – ко би могао да зна. Тек настала је – пословично – права лудница! Маријана бану у купатило и стропошта се преко Моше, њен се стомак заталаса као тесто у руци талијанског пица-мајстора престравивши сиротог имбецила. Наркоманка Данка се почупа са сликарком која ју је оптужила за крађу темпера. Сви остали пацијенти хрупише из својих соба и крештањем, вриштањем, шибањем длановима по трпезаријским столовима, доливаху уље на ватру. Жаре у трансу френетично узвикује поздрав фиреру. Чак се у једном тренутку и патуљасти Мика стушти ка мени, но шутом у жгољаву стражњицу отпослах га право у ординацију др Ранка. Убрзо интервенисаше сви болничари на одељењу. Тада у општем метежу, на врата одељења, у пратњи др Гузине, промоли се стидљиво лице нове пацијенткиње.
Била је то она.
Ипак, девојка коју је др Ранко очински увео у наш свет – као невино јагње у кланицу – није одавала никакво интересовање за околину. Наводно је пронађена негде на периферији града, иза железничке станице, у кататоничном стању, без личних исправа. Овде је привремено на психијатријској процени, док полиција не установи њен идентитет, после чега ће је преузети социјална служба. Истог преподнева, наравски, посматрао сам безимену дошљакињу. Светао тен насупрот црној коси која се пресијава у тамнољубичасту нијансу. Поглед који се губи у даљину, иако је усредсређен само на глатку површину зида. Чак и онда ако је на зиду огледало а у њему одраз њеног коштуњавог лица. Остали је пацијенти уопште не зарезују, за њих је она тек сметња у видном пољу. Колико још ноћас замишљао сам, не једном, како би изгледао стваран сусрет с њом. Сада стојим пренеражен својим искуством, без икаквих примисли, као мађионичар коме се поткрала грешка при обртању магичног цилиндра. Моја Ана је непомична марионета мојих снова, обична луткарска крпењача, чије је постојање стамено и варљиво, попут хебрејског голема чији опозив зависи од творца брисањем само једног слова. Мислим да кад бих је сада потапшао по рамену њена би се гротескна појавност распала преда мном као фигурина од соли.
Ипак, не одустајем од Ане. Проводим дане у њеној близини. Каткад, док смо сами у ћошку ходника, описујем јој своје детињство, загледан у њене бездане очи, неме и хладне. Сви моји покушаји да допрем до њеног бића, да ослушнем њен глас или да наслутим облик њених мисли, одбијају се од њеног погледа као о камен. У сновима је и даље виђам, али се и то временом проредило. Да ли су моји лекови против анксиозности почели коначно да делују, да ли сам можда близу излечења, тек нека успављујућа празнина и млака равнодушност према околини постали су део моје интеракције са светом. Ану сам полако губио у свакодневици болничке рутине и дејству медикамената. Попут уживаоца кинеског опијума с почетка 20. века, смешио сам се свакоме без разлога и повода. Напослетку, почињем да сумњам како је Ана, та безимена авет коју сам сâм измаштао од огризака својих снова и попут грнчара уобличио из беспризорног сметлишта своје збиље, заправо сâм дух моје болести, пука материјализација моје унутрашње подвојености. А можда смо, на концу, сви ми на одељењу, лекари и болесници, заједно са мном, заточеници у крлетки њеног сна?
Знам само то да сам с освитом раног пролећа отпуштен из болнице док је она и даље чекала свој премештај у другу установу. Њен прави идентитет за мене остао је тајна. Само понекад, када се поклопи прави тренутак, када музика разгали сећања на болничке дане, осетим како се из таме помаља њено лице. Не говори ништа док стоји поред прозора и кроз прсте провлачи поруб завесе. Једном сам успео, док су напољу севале муње а бакарнојарка светлост на махове исијавала моју собу, баш у тренутку нестанка струје, да је угледам испред огледала. И то је све. Замишљам како је њен одраз остао заробљен у зрцалу, као дух из готичких прича чији врисак одзвања пустим одајама замка. На крају сва огледала однесох у подрум – заједно са свим истрошеним предметима који су ме подсећали на варљиву прошлост – и преко сваког, једном за свагда, бацих најцрњи застор. Никада је више нисам видео. Или сам то пожелео када сам одлучио да је више не примећујем. Напослетку, можда смо сви ми, видљиви и невидљиви, у огледалу и ван њега, тек грађа за нечије непроживљене снове, јер однекуд ипак долазе и некуда се на крају враћају све наше крхке утваре и сви наши разбијени животи. Да бих покорио збиљу, да бих запосео и сан, морам научити да постојим усамљен, на граници између светова. Тамо куда се сакрила моја Ана.
