KOMPLOT OD ŠLJIVA

“Reklo bi se da je Besnilo izašlo na kraj s nejednakošću među ljudima, s kojom se Razum uzalud borio hiljadama godina. Da je ukinulo tradicionalne podele na bele i obojene, muškarce i žene, bogate i siromašne, moćne i slabe, pametne i glupe i zamenilo ih univerzalnom razlikom između zdravih i bolesnih.”              

                                                                            Borislav Pekić, Besnilo

     Ima nečeg licemernog u skockanosti gradskih parkova, strogo oivičenih betonskim stazicama, s istim rasporedom klupa, kljunastim korpicama za otpatke i niskom potkresanog drvoreda. Nešto što me odmah podseti na stihove jednog posleratnog britanskog pesnika o poseti oduševljene svetine jedinom preostalom zecu na Ostrvu. Tako i ovi lego-parkići, s pravilnom geometrijom travnjaka (sve pod konac), nalik su ekološkom provizorijumu, surogatu, epruveti. Sa svim friziranim kučićima, pudlama i šnaucerima, čiji fecesi dekorišu ispeglano zelenilo kao čokoladni natpis na rođendanskoj torti.

     Tu, ispod jedne od krošnji u parku, na klupici sede dva brata, Žarko i Darko. Obojica isprdeli blizu pet banki, sredovečni luzeri, večiti autsajderi palanke. Sede i pljuckaju. Crnomanjasti, plećati, s trbušastim jastučićima oko pojasa i pupka. Žarko švajsuje filtere, oblizuje rizlu, dok Darko iz kesice sipa duvan. Končasto natrunje usitnjenog duvanskog lista, nalik kučini. Sede i pućkaju ljutkaste dimove. Težak vonj krdže – duvan je pijačnog kvaliteta importovan privatnim švercerskim kanalima – ispunjava prolećni vazduh. Tek poneki prolaznik, debeljuškasti džoger s nogavicama uvučenim u belosive sportske čarape ili vrckava snajka širokih kukova gurajući kolica u kojima mljacka tek probuđeno odojče. «Dobra mamica», niz bradu procedi Žarko. «Držeća!», presuđuje Darko oblizujući vrškom jezika gornju usnicu. «A pazi ovog slepca u trendži s unihopom!», zacenjuje se od smeha. Zuri Žarko u rekreativca i ništa mu nije jasno. Budala! Iz kolutova dima pomaljaju se pravilni kružići, pa još sitniji, prestižući iznutra one šire, rasplinutije. Jezik je obojici savijen pri vrhu a usne napućene poput selfija prigradskih šiparica. Lep i sunčan dan, sredina marta.

     Teško je reći otkad poznajem Žareta i Dareta... Obojica su tu od pamtiveka, verujem da su biološke kopije ovih starmomaka prašile čaršijske drumove još iz vremena vojvode Momčila. U svakoj epohi postojao je bar po jedan par ovakvih veselih gubitnika. Obaška, zamišljam ih kako sede tu, na istom mestu, na nekoj davnašnjoj klupici, dok se niz put pomaljaju kopite lake turske konjice negde s početka 19. stoleća, ili, možda, teške gusenice okupatorskih tenkova u praskozorje Drugog svetskog rata; sede s čačkalicom među zubima i ironično mašu soldatima uz dijalekatsku doskočicu: oprem dobro! Iznad svega, vole blejački provod i šmekanje curica. Uvek su tu negde, na prometnom ćošku, blizu bašte polupraznog kafića, na šetalištu izvan grada, uvek tamo gde se voajerski skida ženska pojavnost, u trenutku kad se gologuzne likuše na štiklama presamićuju preko krnjeg stepenika. Ili tamo gde s povečerjem društvance cuga neku smlačenu brlju – plastični dvolitrenjaci jeftinog piva s kioska, poznatijeg i kao bomba. Samo bi se u daljini začuo njihov meketav osmeh, kez do suza i klovnovska grimasa zgrčenog lica – oči kao u miša. Momci na mestu. Niču svuda. Kao vrganji posle obilne kiše. Ili tikve na bunjištu. Niču i tamo gde ih ne seješ.

     - Ooo, gde si, brate, kako si mi ti? – kvekerska poštapalica Žaretova zamirisa u mojoj svesti kao jeftina kolonjska voda. I taj ton familijarne prisnosti (etički dativ), kojim te svaka inicijacija u razgovor sa fratelama čini saučesnikom u neobaveznoj igrici mrsomuđenja. Ili ti se tako bar isprva čini. Poziv na javnu ispovest? Odmeravanje raspoloženja? Besplatno članstvo u klub neženja s godišnjim popustom u vidu ogovaranja čaršijskih đilkoša? Žarko je obično taj napinjač, horovođa, klepetalo, doboroćudni denuncijant savesti, dok je Dare smračeni ćutljivko, loš policajac, islednik koji isprva ćuti u ćošku, lica obavijenog lelujavim dimom cigarete, dočim se kasnije u razgovoru uloge smenjuju.

     - Ništa, braćo, uživam u lepom danu. Sve mi je potaman – ne dam se zbuniti. Znam da ravnodušnost razdražuje Žareta i otvara karte. Pokaz je nemilosrdan kao tzv. mrtvačka ruka, kombinacija od dva para aseva i osmica, smrtonosna ruka za legendarnog Divljeg Bila Hikoka.

     - Eh, blago tebi onda – Žaretovo ironično povlačenje (fold) iz partije – Znači da ne pratiš vesti – ponosno će na to Dare, smatrajući da se klupko mora odmotati do najtananije niti.

     - Koje vesti? – zapitah reda radi, ko što sat otkucava podne u nekom zabitom manastiru.

     Napamet znam šta obično sledi. Upućivanje na medije uvek je taj pogibeljni mamac za domajne volšebnike, paranoike i komplotiste. Nekada su to tajne službe, nekada prosto Rusi, Ameri, Vatikan, Kinezi, bečko-berlinska škola istoriografije, cionisti, emigranti, sivi, reptilijanci, darvinisti, iluminati, slobodni zidari... – naš je narod ulaštio svaku teoriju zavere do usijanja. Život-komplot. Dare i Žare su sam krem (de la crème) zavereničkog imaginarijuma palanke. Svaku vest dobrano pročešljaju (kao vašku gustim češljem), properutaju svaku vlas i zgnječe svaku bubačku svojom dedukcijom (na kojoj bi im i Dojlov čuveni detektiv pozavideo). Jer nešto uvek smrdi! A riba uvek smrdi... I tako su, ni krivi ni dužni, obojica čuvari Razuma i Poretka koji seže u dubine filogenetskog atavizma. Jer o identitetu je reč! O supstanci samog naroda – ko smo, odakle dolazimo, koje je naše pravo poreklo, haplo grupa, da li smo rh +/-, ko nam je oteo istoriju? (preslovensku, prehrišćansku esenciju), jezik? (starovedski sa natruhama atlantiđanskog dijalekta), kulturu? (tja, pa to svako dete odraslo na netu zna, cela planeta proishodi iz oblina vinčanske Venere). Tajna egipatskih piramida? Poduhvat starosrpskih pečalbara. Tajna megalitskih objekata širom planete? Srbende. Ko je osnovao Lemuriju, ko je u pijanci ispričao egipatskom svešteniku sve o Atlantidi, a ovaj se hvalisavo izlanuo pred Platonovim pretkom Solonom. Srbadija. Ko su bili stari Grci, ako ne istočni Srbi, stari Germanci, ponosni žitelji Uskršnjeg ostrva? Svastika, kolovrat, svarožić, stari simbol moćne starosrpske civilizacije i kulture, jeftino plagiran od nacista. Itakodalje.

     Znaju sve to Žarko i Darko, lole palanačke, deca pirotske kaldrme, znaju pa se sve uvlačeći ramena u vrat i škiljeći očima, šeretski smejulje ko sveže isprošene mlade pred drugaricama.

     - Eh, koje vesti! – zgledaše se namigujući, ne bez trijumfalne naslade. Shvatih odjednom svim svojim životinjskim instinktima da sam se upecao u mrežastu klopku.

     Zamka je bila sve samo ne bezazlena, kako će dalji tok događaja pokazati. A vest koja se tada samo stidljivo pomaljala iza glavnih objava po medijima, tek kao pomen o pijačnoj pošasti u dalekoj Kini, beše ni manje ni više do Korona (ili Kovid 19, službeno ime prema SZO; nazivom podseća na trkačkog konja). Virus akutne respiratorne infekcije, koji će, pokazaće se ubrzo, za par nedelja paralisati celu ljudsku civilizaciju na planeti. I već tada, braćala su znala da nam je odzvonilo, sveopštim gongom kakav odjekuje samo u ušima tibetanskog monaha tokom aum-meditacije. I da će se naši životi drastično promeniti. I čim je virus prošpartao putem svile, svrativši malo na jutarnji espreso do Milana, apokaliptični mehanizam je razglavinjao zarđale kotače Sudbine. Ceo ljudski rod se, ako je suditi po masovnosti kupovine toalet-papira koja je potom usledila, doslovce – usrô! Beše to pravi pravcati komplot od šljiva. Onaj koji čisti crevnu floru i probavu čini lakšom i lepršavijom.

     No, već i tada javile su se dve škole konspirativnog mišljenja o poreklu virusa. Prva, po kojoj je sve to čista izmišljotina kreatora Novog Svetskog Poretka, moćnika iz senke, koji kontrolišu čovečanstvo od pamtiveka, nešto kao test-proba za buduće eskperimente sa ljudskom prirodom, globalnom ekonomijom, geopolitičkim aranžiranjem pozicija moći i kapitala. I druga, koja veli da je virus stvoren veštački, u tajnoj laboratoriji, te da je vrsta biološkog oružja za pojedinačne ciljeve svetskih vlada. Žarko i Darko su i sami ostali raspolućeni između ovih dveju interpretacija. Inače, u vreme same epidemiološke krize, videh ih samo par puta na ulici, jedared na šetalištu... Bežahu od mene ko đavo od krstonosca (pravilo socijalne distance), uvek dužinom fudbalskog šesnaesterca. Što je sigurno, sigurno je. Krili su se iza troslojnih maski, verujem i da su im džepovi bili puni zaštitnih rukavica, gaze, gelova za dezinfekciju ruku, spreja za samoodbranu u slučaju isuviše bliskog kontakta. Takođe i kabanice, kaljače, burke. Momci za uzor. U svakom pogledu. Samoodisciplina (5). Shvatanje ozbiljnosti situacije (4+). Distanca (5*). Školski primer za epidemiološke priručnike

     No, šta je virus korone svima poručio? Kakva mu je istinska ćud, imajući u vidu dejstvo na društvo i civilizaciju? Naposletku, šta nam poručuje taj glasnik iz mikrokosmosa, iz dubine svoje mikroskopske razbašurenosti? (premda je na slikama sav nekako pufnast i šarenolik, sa jastučastim kraterčićima nalik nagrđenom licu rošave šiparice).

     1. Šaljiv pristup životu. Kako kaže pesmica: započeh pošalicu koja je rasplakala ceo svet. Tako nekako bi i sa koronom. Isprva, podmet za zajebanciju, medijske naskočice vlastodržaca, lekara šaljivdžija, komplotista. Potom, strah od bližnjeg svog, opšta panika, jurnjava po krcatim hodnicima megamarketa, kućna izolacija.

     2. Kosmopolitizam. Virus kao građanin sveta. Ne poznaje granice ni države, carinske protokole, vizne režime. U samo par nedelja obišao svet uzduž i popreko kao neumorni turista koji je uplatio aranžman na vreme, sa presezonskim popustom na pun pansion.

     3. Socijalna jednakost (l’égalité). Ne vredi ti ništa bogatstvo, kule i gradovi. Ni to da li si premijer ili dostojnik kraljevske porodice. Korona je Francuska revolucija u malom. Bez giljotina, jakobinaca, Napoleona. Komunizam bez Gulaga. Jedinstvo različitosti.

     4. Policijski čas. Strah od bolesti je razgolitio pravu prirodu Sistema, naročito autoritarno-populističkih režima kakvi docvetavaju na Balkanu. Virus je lakmus test za savremenu građansku kulturu. Potkazivanje komšije policiji dok pije pivo na klupici u parku. Mreža doušnika je razgranata kao korov na zapuštenom imanju. Kontrola medija i tapija na istinu u sferi javnog mišljenja. Atak na sve slobode i prava. Sve to izazvao majušni mikrob, nevidljiv golom ljudskom oku. Sve se to dešava u 21. veku.

     5. Poraz ljudske vrste u sukobu sa Prirodom. Nekako se na mala vrata vraća rusoovsko shvatanje prirode, te nužnost ekološkog prevaspitavanja homo sapiensa sapiensa. Čini se kao da virus poručuje čoveku: nisi jedina niti najvažnija životinja na planeti. Postoji puno toga što ne razumeš. Ako nisi deo rešenja, ne budi ni deo problema.

Otprilike takve su mi misli, taksativno poređane, prolazile kroz svest dok sam na dvometarskoj distanci stajao zamaskiran hirurškom krinkom u redu za hleb i mleko. Redovi koji su mi u sećanje očas vratili kraj devedesetih, samo što se ovog puta građanstvo, čini mi se, brzo naviklo na vanrednost situacije. Ostalo je samo da sačekamo kraj epidemiološkog ciklusa, prebrojimo i pokopamo mrtve, zahvalimo se besprekornom Vođi na spasenju, potom i haleluja bogu-pantokratoru. O inficiranima sve najbolje. Tako se naposletku i zbi. Privreda je štucala nekoliko narednih godina a onda je u mamurluku recesije povratila stari dobri monopol postkapitalističkog društva. A o korona virusu tek kao o epohalnoj odrednici u prošlosti – to beše za vreme korone! – kao da se time poručuje kako je ljudski rod neuništiv u svojoj ćiftinskoj proračunatosti.

     Jednog lepog i sunčanog dana, biće da je opet sredina marta, prvi nagoveštaji proleća, cvetanja i bujanja. Žarko i Darko, dva brata koji zajedno sprcaše u dupe čitavo stoleće, sede na klupici u parku. Žare nežnošću felacija oblizuje krajeve presavijene rizle, dok Dare šuška duvankesom. Purnjaju cigaru i odbijaju kolutove gustog dima. Neka cica u teskas miniću promiče stazicom vodeći na povocu pekinezera. Upareni pogledi braćale pomno prate svaki trzaj njenih guzova, zategnutost oblina s ocrtanom vezicom čipkastih gaćica.

      - Ooo, braćala – vičem im s leđa –  Šta ima, šampioni?

     - Oeeaaa – bacakaju se ramenima ko gorile u podne – Jesi li nam dobro? – Odmeri me Žare, islednički.

     - Odlično sam, braćo? – ne dam se zbuniti niti pokazati znake kolebanja.

     - Znači, nisi čuo najnovije vesti? – zaškilji Darko zavereničkim osmejkom.

     - Koje vesti? – smejem se sad i ja, postodušno, od srca; ništa me više ne može iznenaditi.

 

AMERIČKI SAN

 

Који је међу вама без греха, нека баци први камен. (Јеванђеље по Јовану)

 

    Бранко и Јелена су по свему обичан пар. Он поштарски радник, дугогодишњи разносач писама, рачуна и препоручених пошиљки. Она, од пре пар месеци касирка у приградском маркету, пре тога радница у бутику половне одеће. Од плате једног обичног поштара-прашинара, уз то и кривоногог дустабанаша који, благо храмљући на десну ногу, обилази градске вишеспратнице и старе приземљуше на периферији, те од надокнаде бивше продавачице фурде, једва да су крпили крај с крајем. Већ пета година како су у браку, без порода. Бранко је ноћу пред сан замишљао како се игра са својим синчићем, плавокосим буцкоњом с анђеоским коврџицама, а Јелена би неретко, враћајући се по завршетку смене, снуждено погледавала у излог комисиона са бенкицама и дечјим играчкама. Њихов је брак већ тада личио на израубовану каросерију старог фиће, издуваних гума и пропале шасије, који чами негде на рубу циганмале ко задртавела камењарка. Дневна рутина је све што им је остало. Заједничко обедовање, плаћање комуналија, буљење у екран са мастодонтским домаћим серијама, те легање у кревет као у заслон мртвачког сандука. Сутрадан, исти редослед: вампирско ђипање уз песму са дигиталног радио-будилника, доручак уз горку кафу и одлазак на посао. Из дан у дан. Једино би за викенд, суботом навече и недељом поподне, бесциљно шетали градом, пазарили нешто колача или попили пиће у летњој башти кафића. Од старих пријатеља из младости, венчаних кумова и родбине, остало им је само двоје-троје блиских људи, али су се и од њих временом удаљили. Обоје су већ на прагу пете деценије живота, ни стари ни млади, а то прелазно доба је попут лимба који води или у блаженство породичног раја или, стрмоглавце, у пакао развода. Тако се и нађоше на  животној раскрсници, ко два јарца на брвну. Или ће Бранко предузети нешто у својој пословној агенди или ће се Јелена, још увек згодна плавојка таласасте косе, крупних светлих очију и витке линије, одати флертовању и прељуби. Шефови у тржници већ неко време на заједничким прославама меркају њене меснате облине испод блуџинса и погледом упијају бујне груди испод припијене кошуље. С друге стране, Бранко, пар година старији од Милице, није имао пријатеље. Избегавао је све матурске јубилеје и позиве на пиће од стране колега са посла. Онолико колико је Јелена била отворена према друштву, толико је Бранко одувек словио за потуљеног социофоба и мизантропа. Чак се и његова спортска привлачност, телесна снага и наочитост – разлог због чега се напослетку Јелена некада зателебетала у њега, пре, наравно, саобраћајне незгоде када је повредио кук, постепено изгубила, те се цела његова фигура погрбила и усукала.

    Ситуација се додатно закомпликовала када је Бранко изненада остао без посла. Прилив страначких кадрова у јавне установе под контролом владајуће камариле довео је до тога да се Бранко преко ноћи прогласи за технолошки вишак. Старе везе нису помагале. Испљунут је као пилећа кост из уста задриглог чиновника, са бедном отпремнином. Јелена се већ тада потајно виђала са шефом Владицом, напирлитаним менаџером из центра града. Бранко слути скори брачни слом али ипак не реагује, уцењен својим финансијским стањем. Јер и када би се развео од супруге, где би живео? Код матораца у потлеушици на селу? Код старијег брата Радована у иностранству? Ниједна од ових опција му не пружа повода за такав расплет. Јелена га ја већ осетно игнорисала, ваљда је још увек остајала с њим из чистог сажаљења или барем из прагматичних разлога, док се швалер Владица не разведе од Анкице, поружнеле супруге и мајке њихове трогодишње ћеркице Ленке. Њихов положај данас наликује шаховском пату, с убогим црним краљем који покушава да се искобеља из цик-цак беспућа.

     Управо у таквом душевном стању, ни пуковник ни покојник, Бранко уобичајено блеји сурфујући у касне сате на интернету. У почетку, ни сам не зна шта тражи у том вртлогу самоискачућих реклама, досадних клик-бајтова, на сајтовима који  нуде све и свашта, од онлајн игара, наградних спамова, белосветских пословних понуда о брзом богаћењу, све до ескорт агенција за пословну пратњу. Ни сам није свестан како је у тој виртуелној паучини глобалног села кликнуо на сајт са понудом порнографског материјала. Јелена се задржала на послу дуже од очекиваног. Последњих недеља, по истеку радног времена, закључавала би се у магацин са похотним Владицом, који би се бивољом снагом залетао над празним гајбицама и, грокћући, отпозади продирао у њено међуножје. Бранко се препусти бујици голотиње. Иако није неки претерани љубитељ порнографије, онлајн онаниста или  первертит – смета му извештаченост издрнданих порно глумица, лажирање оргазма и, уопште, немаштовита предвидивост сексуалног чинодејства, сведеног на сирову телесну механику – ипак, нешто му овог пута баш на том порталу  заголица пажњу. Сви клипови из датотеке су заправо аматерски снимци у маниру кућне продукције. Home videos. Колико год да је скроловао до дна странице, сви видео записи, а има их на стотине из целог света, са заставицама земаља порекла, сачињавају увид у интиму обичних људи, копулације аматерских парова који свој сношај продају путем мреже. Ипак, да би се снимци могли прегледати, сајт затражи лозинку за регистрацију, са месечном претплатом за сталне чланове. Log in or sign in. Тзв. гости портала могу да погледају само измонтиране секвенце, попут филмског трејлера. Оно што му привуче пажњу, то је оглас са стране који је посетиоце овог сајта обавештавао о текућем конкурсу за слање нових секс-клипова путем заштићеног линка на сајту. Бранко у неверици заврте главом. Позив чак има и опцију превода на српски језик.

     Сутрадан навече, леп летњи сутон с михољским ветрићем који пирка кроз врата кухињске терасе. Бранко је припремио вечеру за своју супругу: шарана у маринади, аранжираног са кришкицама лимуна и маслинкама. Донео је и флашу розеа из подрума. Јелена остаде затечена призором: бели столњак са кићанкама, винске чаше на високим ножицама, ружин цвет у танкогрлој порцеланској вази и трокраки свећњак са запаљеним свећама. Поврх свега, опојан мирис шарана на послужавнику. Са звучника лаптопа из дневне собе просуо се џез, разуздани звуци саксофона и еротски заносан алт. Чему ова романтична игра завођења?, запитала се судећи по изразу њеног лица. Па ипак, уживала је у вечери, после целодневног рмбачења у маркету, и чак се неколико пута, спонтано закикотала на неке Бранкове ласцивне досетке за столом. Уз домаће вино, присетише се свог упознавања, летовања на Егејском мору, свих несташлука на плажи. Песак, врелина сунца и њихова препланула тела намазана уљем. Дебела Немица која се саплела о Бранкове ноге и, затетуравши се тромо, љоснула стражњицом у кофу са хладним пивом. Bite, bite, покушава своју млохаву гузицу да извуче из студене кофе, док јој се оштри зупци пивског затварача усецају у бутине, налик угризу фризиране пудлице. И море, смарагдно, бистро, митски нестварно, са пенушавим обрубом плимских валова, као на слици јапанског сликара Хокусаја, из чије се пене, ту, на обалама Егеја, родила моћна Афродита – још онда када је Хронос, по митском предању, одсекао српом Уранове гениталије и зафрљачио их у море...

     Бранко обема ручардама шчепа Милицу за бедра и стрга јој кошуљу. Дугмад се растрчаху по двоседу. Полна снага се у њему очас разбукта попут жртве паљенице. Као да је неки од богова из старогрчке митологије запосео његово тело. Није се опирала ни најмање. Овако диваљ почетак, та жестина која лудачки исијава из његових зеница, наслутила је то добро, води божанственом сексу. И није се преварила. Бранко попут искусног једриличара, запљуснут таласима пожуде, проби њено пристаниште, завеслајима својих маљавих руку око њених глежњева упловљава у њен оргазам. Улазио је спреда, страга, слева и здесна по боковима, на концу, обаливши је на тепих попут стога сена, баци се на њену скаредно отрћену гузу као бенгалски тигар на беспомоћну ловину. Јелена се извијала, потресана сладострасним грчевима, удисала, гризла врелину ваздуха грленим, влажним јецајима, похотљивим вапајима, бранећи се најпре од поплавне бујице, а онда попуштајући узде раскрили широко шталске двери за Бранковог галопирајућег пастува. На крају се умирише, опружени наузнак по поду и дубоко уздишући, заћуташе. Не знам шта те је толико спопало, изусти благо, тела окупаног знојем. Бранко је ћутао. Напослетку, Јелена лагано као кошута одскакута у купатило на туширање, а Бранко на прстима, као миш из своје рупе, похита до стаклене витрине и притисну „стоп“ на својој старој камерици, сакривеној иза грчког сувенира, сета тањирића са мотивима крфског и родоског крајолика.

    Сутрадан ујутру, Јелена, сва устрептала, похита на посао. Бранко доручкова кајгану с руском салатом, скува себи кафу и нестрпљиво похита на сајт. Тамо укуца своје личне податке, број платне картице, и-мејл и слично. Пребаци видео са меморијске картице на портал. Цео дан проведе у волшебном расположењу, као свештеник у забаченом манастиру кога изједа кривица због обљубе малоумне сељанке. Предвече бану и Јелена. Стровали се на двосед. То вече проведоше у гледању романтичне комедије на ТВ-у. Синоћну похоту нису спомињали. Тек негде око поноћи, Бранку стиже мејл о пријему снимка а потом и регистрацијски код за бесплатно чланство. Уз афирмативан опис послатог клипа, стајао је и инфо о уплаћеном новцу на Бранков рачун. Сума од округло сто долара. Већ изјутра, Бранко појури до банкомата. Уплата се смешила са рачуна. Тако је све започело...

    Двапут недељно дохватили би се као звери и кресали. Туцали су се по целом стану, на трпезаријском столу – Бранко би експериментисао са ракурсима скривене камере – у купатилу над веш-машином, преко заслона фотеље, на табуренцету, кухињском поду, изнад замашћеног брдашца посуђа на судопери. Трајало је све то месецима, несмањеном страшћу и сваки пут би инвентивни Бранко аранжирао ентеријер и визуелно освежавао кадар. Новац се на банковном рачуну нетом увећавао. Јелена би пожудно дахтала, вриштала, зубима гребла његово коњско споловило – био је поносан на својих двадесет сантима – у сузама грцаво запомагала. Бранко би сочно шљепао њену гузицу, немилице грицкао њене брадавице, уједао за врат. Радили су све позе и све технике, детаљно покривали све ерогене зоне и телесне отворе. Напослетку, после пар месеци сексуалних лудорија, крајичком ока, Јелена примети објектив камере кроз рупу на празној саксији. Бранко призна све. Није више могао да чува тајну која га је потајно гушила. Јелена бризну у плач и закључа се у спаваћу собу. Бранко, склупчан крај врата, кроз кључаоницу, објасни све околности, новац и понуду са сајта. Оданде Јелена хистерично просикта: Ја нисам твоја курва, будало једна ненормална! Да се продајем за паре ко нека јефтина фуксара!

    Изјутра, док ћутке жваћу прженице и пијуцкају кафу, Бранко пљусну на сто сав новац који је зарадио преко сајта за све ово време. Неколико хиљада америчких долара. Јелена се дубоко замисли. Није трајало дуже од два минута. И прозбори: „Желим да укључимо и моју куму Анчи у наш пословни подухват. Само тако и никако другачије. Сиротица се развела, самохрана мајка, добро би јој дошао сваки динар“. „Шта ти је женска ћуд“, насмеши се Бранко. „Свакако – узврати – ионако се тројке плаћају скоро па дупло.“ Анчи је мршава бринета, смеђебраонкастих очију, нежног лица, кратке равне косе, широких кукова и савршено заобљене гузе. Брзо је ушла у породични бизнис. Заправо, Јелена и Анчи, нераздвојне пријатељице из гимназијских дана, одувек су имале ту непроживљену лезбејску фантазију. Сад је дошао тренутак да остваре своје девојачке сне. А беху то ваистину вечери за памћење. Тројке два-на-један са ротацијама, дуплим фелацијом и лезбо маказицама. Паре су се само увећавале. Онда се Бранко једне вечери досети и свог кума Гаргија, свог најбољег друга из детињства. Гарги је важио за старог мачора из краја, обдарен као и Бранко, сантими су у питању, шегачио би се Гарги, али ми нисмо кројачи, некоћ омиљеног у женском друштву. Гарги ко из топа пристаде. Е, тад су свингерисали за све паре: орално-вагинално-анална премошћавања, кружни возићи где је свако свакога сексуално задовољавао, све могуће позе и сви масни кечеви из рукава. Купују и професионалну камеру, технички супериорнију, са триподом. Јелена убрзо даје отказ у маркету а Бранко свакодневно вежба у теретани. Од новца који зарађују могу себи да приуште и по два егзотична путовања годишње. Шпанија и Куба. Анчи се преобразила. Удаје се за Гаргија и сви су скупа настављају групну авантуру. Некада би се скупљали на Гаргијевој викендици на селу, некада у шуми на излетишту, далеко од града. Бранко је пронашао још сајтова са сличним понудама те се њихова зарада убрзо утростручила... Једаред их је ненајављено посетила и Бранкова ташта, Јеленина мајка Ђурђина, имала је резервни кључ, па кад је једном хрупила у дневну собу само је јадница зинула пред призором оргијастичке разваљотке. Сиротица се умало није шлогирала. Потребан је био цео бромазепам од пет милиграма и много утешног смиривања и фамилијарног цмиздрења, да би се брижна мати повратила из стања шока. Ипак, кад јој је детаљно објашњена финансијска позадина целог кућног подухвата, прогутала је понос и само „за ћутање“ пред осталом родбином ауторитативно је затражила свој проценат... 

     Крајем године, понуђен им је кастинг у Мађарској. У једном будимпештанском поткровљу, међу рефлекторима, са професионалном шминком и ретро костимографијом, прошли су аудицију за порно глуму. Отада снимају филмове за одрасле у Будимпешти, Прагу, Братислави и једном, чак, и у Паризу. Прекрштени су у глумачке псеудониме, све зарад бизниса и маркетинга: Ајсмен и Брижит. Снимају диљем Европе неколико година а онда се, по позиву еминентног редитеља из света порно индустрије, селе у Калифорнију. Ту су у филмским студијима „града палих анђела“, с погледом на холивудски знак под брежуљком, направили своју каријеру успешних порно глумаца у средовечној (милф) категорији. После неколико година, када су окончали своју каријеру, са позамашном уштеђевином на рачуну, селе се у Тексас и купују омањи ранч без стоке. Баве се производњом органске хране којом снабдевају околне маркете. Недуго затим добијају сина по имену Никола, плавокосог анђелка, с коврџицама. Један амерички магазин који се бави темом алтернативних животних стилова, у свом предбожићном издању објављује репортажу о Ајсмену и Брижити, алиас Бранку и Јелени, некадашњем поштару и касирки из српске провинције а сада богатим тексашким фармерима и угледним досељеницима са Балкана. Упитан о моралним импликацијама своје бивше професије, Бранко аристотеловски изјављује: У овом свету системске проституције, порно бизнис је својеврсна катарза, уосталом, нама је омогућио прилику за пристојан живот.

     Чланак је касније превео и један балкански таблоид објавивши њихове слике на насловници, после чега је уследила лавина негативних коментара у мејнстрим медијима и на друштвеним мрежама. Позивани су у госте угледни социолози и психолози. Радници у пошти, некадашње Бранкове колеге, као и касирке у маркету, препричавале су своје згоде са Бранком и Јеленом из прошлости; а сви  у потаји, и старо и младо, укуцавају њихова лажна имена у интернет претраживаче и кришом сеире над снимцима овог необичног пара који је у далекој Америци успео да оствари свој сан.