PREOBRAŽAJ

                                                                                                                                  Ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα.

 

     За кишна поподнева, стојећи поред прозора с погледом на празну улицу, имам  обичај да захукнем стакло, а онда поучен Богдановим упутима из повести окултизма, јагодицама прстију исцртам симбол неког древног езотеријског покрета. Овог пута описах кружницу а унутар ње, целим обимом, две укрштене линије. Крст у кругу, симбол гностика. Боги за то време седи за сточићем у мојој дневној соби и распакује шпил са тарот картама, који је прошле недеље купио на бувљаку. Мој стари пријатељ Богдан, брадати тридесотогодишњак. Младалачки надимак: Фрик. Ћелав са брадицом и испосничким цртама лица – права мистична  природа, хипстерски уклопљена у етикецију градског вагабунда. Својим интелектом никад се није саживео са животом провинцијалца. Дипломирао на групи за етнологију и антропологију. Иако је некада словио за генијалног математичара, баталио је студије економије, док сам ја упоредо с њим завршио студије књижевности. Обојица данас без посла. Чинимо окосницу теозофског серкла, који је за сада од чланова има само нас. Замишљамо себе као профетски дуо, осниваче новог духовног покрета, адепте. Истовремено, свесни да ове наше фиксације нису ништа више до покушај ескапизма, начин да се превлада несношљива социјална беда. Ипак, чини ми се да Боги све то доживљава и као своје земаљско послање, смисао који придаје својој духовно истанчаној егзистенцији.

    Нама ништа не преостаје неко да сами оснујемо неку нову религију, изустих док је плејлиста на компјутеру, на чувеном Winampu-у, управо фиксирала песму Angel, групе Јудиног свештеника. Ни сам не знам зашто баш то поменух, када ми преко усана склизну опаска на писца Рона Хабарда, оснивача прокажене сајентологије: Најбољи начин за богаћење је оснивање нове религије. И свака му част, мислим Рону, како је зајебао америчку квази-елиту, систем и плебс, уваливши им јефтину психоанализу и своју научно-фантастичну белетристику, све заједно упаковано у баљезгарију њуејџовског култа. Данас једна од најбогатијих „корпоративних“ секти на свету, са Крузом и Траволтом као врлим апостолима.

    Док има оваца, биће и шишања, лаконски резонује Боги. У тренутку се присетих деведесетих и свих тих видовњака, биоенергетичара, ТВ-астролога, екстрасенса, кристаломаната, спиритиста и медијума. Беше то права ирационална пљачка лаковерних у моралном суноврату друштва. Трансвестит Клеопатра и Милан тарот, видовита Зорка и Ален Чумак, чија је штампана фотографија из ТВ-ревије магијски лечила на додир. Часописи Треће око, Зона сумрака и Шесто чуло. Пророци и исцелитељи. Бели и црни магови. Гатаре и врачаре. Не треба заборавити ни миленијумску апокалипсу, помрачење сунца, општу панику и бежанију балканског хуманоида у подруме и атомска склоништа.

    Па ипак, и поред таквог наслеђа, обојица испољисмо знатижељу за тзв.  питање вере. Свако на свој особен начин, додуше. За Богија Фрика – посматрам га, онако маљавог, с овалном главуџом која је скроз оћелавила, више ми наликује на неког доброћудног будистичког монаха – окултизам, религијске мистерије, езотерија, па чак и спиритизам и парапсихологија јесу његова насушна потреба, нешта попут „духовних грицкалица“. За мене, пак, у светлој традицији скептицизма, више је то моја интелектуална радозналост – можда и зато што сам у то време дуго апстинирао секс, те ако је веровати деда Фројду, творцу пансексуализма, своју сам неурозу асексуалности лечио верском мистиком.

     Био сам, дакле, опрезни атеиста. Агностик наћуљених духовних ушију. Мало-помало, те ми се кожа најежи као код живине, сваки пут када пролазим близу гробља. То јест, ако бих се баш (фаустовски) коцкао на бога и морао да ставим сав свој улог с узвиком all-in, онда бих типовао на створитеља-пантократора. Неки дизајнер ипак мора да постоји, говори ми интуиција. У супротном, ако бих рескирао с неким ситним догмама, као што су учења трију великих религија (хришћанства, ислама, будизма), баталио бих партију и фолдирао као атеист. Ипак, како вели Вернер Хајзенберг (познат по принципу неодређености): Први гутљај из чаше зване ’природна наука’ направи те атеистом, али на дну чаше чекаће те Бог. Свакако да ми детињаста представа о белобрадом декици с магијским штапићем у руци не улива поверење, чак иако га замислим као остарелог дунђера који после стварања света, облизујући се својој креацији, туче хладне шприцере и боцка вруће ћевапе. Ипак, данас наука и религија више нису у средњовековном клинчу искључивости. Све више је посредних доказа у генетици који показују да комбинације протеина у живим ћелијама не могу бити производ чисте „еволуционе“ случајности...

     Питања о којима често данима мозгам у клоњи.

     С друге стране, Бобан никада себи не допушта да буде необрисана дупета. А ни његова чаша на столу никад није (хајзенберговски) празна. Тако да је себи допустио да слови за верника старог, „креационистичког“ кроја. Његова пластифицирана Света Петка уредно му посвећује преграду у новчанику, а молитва о безбедности у саобраћају клати се са огледалца у ленд роверу који је наследио од покојног ћалета, покрај јелкице-освеживача. Боги иронично сматра и да је шизматичка ортодоксија (од времена великог раскола сви смо ми јеретици), нека врста архетипа верника са наших простора.

     „Сва религија на свету је попут једног океана“, започињао би Бобан своју „влажну“ проповед у заносу препеченице (мој домицилни продукт), коју сам му с поштовањем доливао у чашицу, уз освештан ритуал куцања.

      „Човек је одувек био религиозна животиња. Природне религије, будизам,  јудеохришћанство, ислам, мистицизам Средњег века па све до религије тзв. Новог доба и данашње ревилатизације свега и свачега – све то потиче из истог извора, који има много притока и рукаваца... Ту су, наравно, и питања о бесмртности душе, смисла живота и слично. Вера сама је свест о божанском која се прилагођава свакој етничкој и културној заједници...“ Тако би некако у нашим вечерњим разговорима, уз закуску и пиће, Богдан образлагао свој став о вери и окултизму. Ја бих на то обично додао, да иако сваки верник полази од спознаје своје вере кроз прихватање идеје о постојању нечег трансцедентног, да ја ипак, као скептик, тражим и опипљив доказ за такву реалност. Другим речима, кад би се ова чаша која стоји на столу, неким чудом сама од себе одвојила од површине стола и почела да лебди, преиспитао бих у тренутку сва своја претходна убеђења.

     „Не треба сводити веру на магију“, узврати Бобан замишљено. „Мада је и сам Исус у јеванђелима доказивао своју божанску природу чудесима, јер шта је друго претварање воде у вино, васкрсавање мртваца и исцељивање, до магија у сврху доказивања божанског послања. Ипак, сети се само Симона Мага, који је био противник учења апостола“, замислих Симона како чудотворно левитира у облацима над самаријском пустињом да би се потом силовито, као ћуп од печене глине, разбио о тле.

     „Прича о Симону, како је хришћанство фризира, требало би онда схватити као пример магије која је руковођена нечистим силама...“, закључује Боги.

     „С друге стране, зар бисмо онда све случајеве парапсихолошких моћи појединаца, какве су на пример телекинеза или телепатија, могли објаснити изван домена религијске мистике?“, упитах.

     „То је управо и моје размишљање“, резонова потврдно. „Можда су ти случајеви, попут видовњаштва или екстрасензорних способности, само проширење неких иманентних моћи које сви ми поседујемо по рођењу, али које су се током наше еволутивне историје, на неки начин изгубиле. Можда је прави циљ овладавања езотеријским знањем, у ствари, ослобађање целокупног потенцијала нашег бића, у ком случају бисмо онда схватили и дубљи смисао оностраног... Можда је све то заправо у нама, тај унутарњи микрокосмос, као једини пут ка спознаји божанског. О томе нас и уче све религије на овај или онај начин, барем у својим слободнијим верзијама, ако се заобиђе строга догматика и разни облици религијских забрана“.

     „Не заборави да су цркве и друге верске заједнице данас врло моћне  попут политичких организација. Ватикан, као држава у држави, или цркве на нашим просторима које су идентитетски срасле са нацијом, којима никад није у интересу откривање универзалне истине изван догме.“

     „Да“ – надовезах се – на памет ми пада прича о Великом инквизитору из књижевности и друге сатиричне параболе о тзв. другом Христовом доласку, то јест о Исусу као непожељном госту.“

     „И када би син Божји сишао – нашалих се – шта би најпре урадио? Посетио Мекдоналдс са акцијским купоном или као онај луди Диоген фењером тражио верника по шопинг-молу, а вероватније је да би га у некој уличици исципеларила фракција неке 'побожне' навијачке групе...“

     Насмејасмо се обојица. Чудни су путеви Господњи.

     Следећег викенда Бобан ми предложи кратак излет до једног забаченог села на Старој планини. Повод је теренско истраживање различитих случајева видовњаштва по источној Србији, то јест прикупљење емпиријске грађе за етнолошку студију на којој је последњих месеци радио за институт. Прихватих позив те се у недељу рано изјутра његовим старим теренцем запутисмо ка сеоцету. Прохладно фебруарско јутро. После искључења са локалног пута, труцкасмо се по каменитим и земљаним путељцима. Она Света Петка ми стално игра пред очима као духовна стриптизета. За пар сати стигосмо. Снег је покрио ћерамиде старинских кућица, махом напуштених. У самом селу нигде живе душе. Понека старица забрађена шамијом ишчезне иза капиџика као авет. Под тремом куће дочекује нас времешна домаћинка.

     Г-ђа Теодора Савић, учитељица у пензији, погурена осамдесетогодишња удовица коврџаве, седе косе, изражених јагодичних костију на упалом лицу. Мало људи познаје њену прошлост. Међу изабранима су ретки пријатељи упућени у њену наднаравну вештину прорицања. Све у свему, ретко се појављивала у јавности, а после умировљења, потпуно се изопштила из света. Тада се преселила у своју породичну кућу на селу. Госте прима ретко, а и ко би долазио на запуштено имање једног замрлог планинског сеоцета, одсеченог од свих важних саобраћајница. У самом селу једва да има десет душа, стараца и старица који и сами броје дане до свог упокојења. Унутра нас нутка кафом и колачима. Ни сам нисам знао шта да очекујем од посете. Боги већ започе са својим питањима а старица мирно одговара као сведок на суђењу у неком важном судском процесу. Мени чак у почетку би и помало смешно, али се уздржах од реакције.

     По њеној исповести, овај необичан дар је добила после једне несреће у детињству: пада са трешњиног дрвета који је узроковао вишемесечну кому. После тога је имале те визије, флешбекове који су јој омогућили увид у онострано. Негде сам читао о тзв. „акаша хроници“, универзалној енциклопедији знања, у којој су похрањени сви подаци о прошлости и будућности, док су само ретки појединци у стању да јој приступе. То се обично и дешава, како Теодора сликовито описује, у луцидним сновима, медитацији или трансу. Никада није имала муштерије нити настојала да уновчи свој дар. Све што је говорила људима било је између четири зида, у потпуној дискрецији. Само је једном проговорила о томе јавно на некој телевизији, те је управо тај клип на мрежи, довео Богдана њој. Никада та њена „стања“ нису била у тренутку, већ би јој се слике јављале касније о особама које су је посећивала из различитог разлога.

     „Те су слике у увек у неком чудном осветљењу, као да видим човека на старој филмској траци, исечке и крхотине његових искустава из прошлости. А онда су ту и фрагменти онога што ће се тек десити у нечијем животу... Некада су то личне трагедије, а понекад и позитивни сигнали да ће се нечији живот драстично променити“, објашњава старица.

      „Иако сам читала литературу о томе, никада нисам тумачила те визије, само их верно преносила људима којима сам веровала. На њима је да касније сами одгонетну њихов смисао. И обично би ми се годинама касније јављали како сам била у праву. Обично кад се разоткрије пророчки смисао, када се скине вео тајне и потврди истина у догађајима, долази до спознаје. Некад то буду и потиснута сећања на трауме из детињства.“

     Иако сам очекивао гатање у длан, кристалну куглу или гледање у пасуљ, случај ове баке ми је деловао скоро психотерапијски. На растанку, обратила ми се шапатом: Твоја је воља јака, али не можеш се кретати кроз живот затворених очију. Шта год то значило, учинило ми се као савет оних опскурних видовњака у конктакт програмима локалних телевизија. Нешто у маниру зен-стихова преточених у тзв. колачиће судбине... Учинило ми се, а касније је то и Боги у колима при повратку потврдио, како је она такође и емпата који осећа туђе ирационалне страхове. Колико у свему томе има натприродног, могли смо само да нагађамо. Богдан је већ имао своју методологију у типолошком разврставању оваквих случајева. Теодора се ту гранично уклапала. А можда је и њена прича само доказ оне тезе о којој смо разговарали, како смо сви ми помало прорицатељи, у неким изузетним околностима, нарочито после неке проживљене личне или породичне трагедије, када се, чини се, сва спиритуална чула изоштравају а на свет почињемо да гледамо другим очима. Уосталом, ко то може да зна.

     Прошле су године од овог сусрета, Бобан и ја смо се постепено удаљили, свако је кренуо својим путем. Он је распродао сву своју имовину и једног се дана запутио на Тибет где је боравио неко време. Чуо сам да се касније оженио и преселио у Француску где и данас води курс духовног саморазвоја и проучава езотерију и алтернативне религије. Окултиста до краја. Понекад се, мада са годинама све ређе, чујемо преко „скајпа“ и присећамо наших разговора, нашег старог, непотпуног кружока.

     Ја сам остао овде у Србији, земљи врачева и превараната, мада се још увек, у стању медитације, опуштам и понекад усредсредим своја духовна чула на ову чашу с вином која се налази на средини стола. Да ли је то до моје исконске жеље да верујем у нешто или је тек посреди носталгија за прошлим временима, тек видим – својим скептичним погледом – како се чаша подиже и левитира.

     Смем ли сада да отворим очи?

Ostrov, Pavel Lungin

SNOVOLOVKA

 

 

Волим предивне мелодије које ми говоре ужасне ствари.                                                                                                                                                       Том Вејтс

 

     Недељом су сви поспани. Опрани подови сијају, улаштени. Ток, ток, ток. Звук Еминих штикли као куцање згрченог кажипрста по прозору. Прошла је јутарња терапија. Згутане таблетице антидепресива, чаша хладне воде наште срце. Колико сам овде? Две недеље, три? Нисам сигуран. Овде је време попут биљне чахуре, с капцима које се отварају по дужини плода. Време је као капсула. Празна гробница, кенотаф. Музика која се овог јутра са радија шири ходником постаје меморијски чип. Свако понављање исте мелодије у правилним размацима од неколико дана је попут рецки на штапу бродоломника. У мом случају ту су и гравири на малтеру зида између прозора и кревета, инкрустације несанице начињене ноктима дубоко иза поноћи. Тад је моја Ана плесала на ходнику, док су сви остали спавали, у црној хаљини, окренута лицем ка звездама, чији се одсјај прелива у нашу временску чахуру, хиљаде и хиљаде лампиона од пиринчане хартије и бамбусове трске који плутају кроз прозорско окно. Те небеске свеће и ове ноћи осветљавају свод илуминацијом воштаножуте светлости, док Анина лепршава чипка лебди надомак мог сна.

     Зима, крај децембра. Међу урвинама снега које затрпавају улаз у болничко здање, провиди се силуета хаљине. Јутро је увек живахно на одељењу. Психијатријско крило градске болнице има атмосферу узаврелог станичног комешања. Воз који никада није дошао. Сликарка Бети, с виклерима у жбунастој коси, слика своје фолклорне мотиве јаким бојама, визијом препорода сеоске идиле. У својој мрачнијој фази, попут јутрошње, слика хумке с крстићима. На питање дежурне сестре Емине за кога су ископане свеже раке, одговара безбрижно, тупо: За нас. Моша, који од раног јутра ужива у цртаћима, његово је место увек пред ТВ-ом. Доброћудни имбецил с палцем у устима. Када му неко заузме фотељу пред кутијом, почиње да кмечи и урла да се сва стакла затресу попут коже на лименом добошу. Манично-депресивна Маријана, сто двадесет кила живог меса, нимфоманка. Када доктор Ранко Гузина, начелник психијатрије и главни неуропсихијатар, хрупи на одељење, покуњено као генерал после изгубљене битке, она му се прва у провидној спаваћици препречи својом громадном телесином и попут стидљиве шипарице коју облива румен стида, гугутне: Ја сам се ноћас опет упишкила. Спиритисткиња Олга, коштуњава авет у плетеном џемперу с плетеницама боје индига, сваке се боговетне ноћи расправља с дусима преминулих. Кад ју је једне ноћи походио покојни муж Јордан, стрефио га инфаркт на клозетској шољи, раскокодакала се као јунакиња теленовеле. Каже да га увек препозна по том фекалном воњу. Пре спавања би насула со у полукруг око кревета. Никад не зна ко јој од даље родбине може банути. Шизофрени Жаре, биполарац. Једног дана прпошно маршира ходником као прави нациста у ес-ес униформи, зигхајлује пред сестрама, следећег дана показује жидовски број истетовиран на подлактици са жутом Давидовом звездом – рад сликарке Бети, која је задужена за визуелни аспект промене Жаретове личности. Дечак Петар, будистички обријане главе, клинац из околног села обдарен телекинезом. Симпатичан у почетку као и свако дете; када је почео да ми „снагом ума“ измиче столицу у трпезарији, благосиљах га потиљачном ћушком и отада ме се клони. Сећам се да сам на ТВ-у гледао емисију о неком буцкоњи из Димитровграда, клинцу који је урођеним биомагнетизмом могао да лепи виљушке и кашике по голом телу. Петар је својим даром толико иритирао родитеље да су га хоспитализовали. Др Гузину је нарочито занимао овај феномен за проучавање, ипак се не среће с тим сваког дана. Ту су још и трансвестит Јасмин, овисница о метадону Данка, клептоман Срђан, кепец Мика и остали безимени несрећници који нису вредни помена сем као бројеви у болесничком картону.

     Како сам, уопште, доспео овде?

     Испрва то беху луцидности; тренуци у којима се чула поигравају с плошном логиком. Да ли се све у нашем поимању стварности може свести на реалије физичког простора, односно механичког тиктакања времена? На каузалност и на темпоралност, као на две стране лица исте мермерне статуе. Оне с одваљеним носом. Шта, у ствари, значи живети у стварности? Телевизија, рецимо, производи сопствену збиљу, која попут глаукома замућује вид. Наш доживљај стварног пре је одраз наших психолошких дисторзија, траума и конфликата – да би се кашика савила, по речима оног клинца из Цариброда, потребно је најпре савити сопствени ум. За мене су снови почетак тог рубног парања збиље. Пуцање пренапетих шавова закрпа. Сан се, иначе, учи од малена, као игра у којој се број играча постепено смањује а правила постају слободнија, отпорнија на време. Сан је само други назив за „путовање свести“, метемпсихозу, астрално путешествије, њена слојевитост омогућава да се стварност сагледа дубље, онако како ронилац види преламање сунчевих зрака кроз дубину океана. Моје сноловиште.

     Тако сам је у свом сну први пут угледао. Бледо лице, бадемасте очи, црна, таласаста коса која је плутала на води, готово непоквашена, као крошња беле врбе у мочварној шуми уз реку. Једном је у сну видех, у пролазу ми се волшебно насмешила, када је небо захватио страхотан пожар а усијане кугле метеорита попут запаљених стрела зариваху се у тле. Једаред људске фигуре, поређане на крововима зграда у мојој улици, наједном почеше да се руше попут домина и стропоштавају се лицем према земљи. Она је корачала улицом у свом спокојству, нетакнута, изван призора.

     Моја Ана.

     На јави би – оно што зовемо будношћу, иако је само реч о неосвешћеном сну – остављала неприметне знакове, оне које бих скрајнутим погледом проналазио у свом окружењу. Заборављен шал на клупи у парку, издужена силуета иза завесе у празном стану, онај осећај „већ виђеног“ када бих угледао лице црнокосе девојке каткад у шетњи, каткад у биоскопској сали или у крцатој галерији на отварању изложбе... Некада то буде фина мелодија на радију која изнедри затомљена осећања, парфем који се понекад у мојој соби створи ниоткуда, заносни мириси лаванде, мошуса, цимета. Каткад осетим њену летњу хаљину на врховима прстију, у мимоходу, међу гомилом ужурбаних пролазника, наслутим њен осмех испод гомиле кишобрана на улици, у висини распршених капљица које клизе низ рубове затегнутог кишобранског платна. Некада се наши погледи спонтано укрсте у рефлексији излога, када се одрази зачас стопе и раздвоје и једна углачана прозирност замени другу преливањем призора. Некад је то само немирна сенка у загрљају непомичних силуета под дрворедом кестенова у сутон, валерно нијансирање полумрака. Обично бих, враћајући се кући после какве досадне вечери у граду, са истим пријатељима који просипају исте досадне приче, залупивши улазна врата за собом, и пре него што упалим светло у предсобљу, остао још који тренутак да ослушнем, вирнем кроз шпијунку у осветљен ходник зграде, задржавајући дах све до гашења светла. Када сам једном приликом у својству сведока замољен да асистирам цртачу фоторобота, после неке саобраћајке у којој је било пуно крви на плочнику, моја је снолика пројекција изнедрила обрисе кроки-портрета. У фацијалним комбинацијама које софтвер израђује попут естетског хирурга, осетих се наједном прогоњен цртама тог лица. Тако се и родила моја подвојеност, између слутње и немира, халуцинације и сновида, анксиозности и депресије. Чекајући у реду психијатријске амбулантне на пријем код докторке Радмиле Нешић, на клупи за пацијенте, у себи преломих да јој се коначно супротставим тако што ћу некоме одати њено постојање, дати му облик и смисао. Поверовах наивно да ће ми лечење помоћи, не толико да се отарасим њеног присуства колико да је намамим код себе, припремим клопку, ону у коју ће можда, мислио сам, лаковерно упасти.

     Данашње јутро на одељењу: један од оних дана када метеоропатија попут невидљивог пуцкетања електрицитета проструји кроз живчане завршетке. Затишје пред буру. Чак и опуштајућа музика са звучника, Бетовенова Месечева соната, она која би требало да смирује, сада раздражује и гуши. У емајлираном кориту, сестра Емина брчка имбецила Мошу у болничком купатилу. Моша сиса палац и мумла, испљускан млазевима вруће воде. Дебела Маријана нервозно грицка заноктице чекајући пред вратима свој ред за купку, док Жаре, ех Жаре (уштогљени нацош), маршира горе-доле на ходнику... Данас је дан када је боље бити џелат него жртва. И онда се десило. Да ли је Срђан заиста дрпио Бетину кичицу или је несташни Пера измакао Олгину столицу тако да је ова стражњицом љоснула о под и блесаво се закопрцала као риба у мередову. Или се хомофобични кепец Мика залауфао и пљеснуо шамарчину Јасмину – ко би могао да зна. Тек настала је – пословично – права лудница! Маријана бану у купатило и стропошта се преко Моше, њен се стомак заталаса као тесто у руци талијанског пица-мајстора престравивши сиротог имбецила. Наркоманка Данка се почупа са сликарком која ју је оптужила за крађу темпера. Сви остали пацијенти хрупише из својих соба и крештањем, вриштањем, шибањем длановима по трпезаријским столовима, доливаху уље на ватру. Жаре у трансу френетично узвикује поздрав фиреру. Чак се у једном тренутку и патуљасти Мика стушти ка мени, но шутом у жгољаву стражњицу отпослах га право у ординацију др Ранка. Убрзо интервенисаше сви болничари на одељењу. Тада у општем метежу, на врата одељења, у пратњи др Гузине, промоли се стидљиво лице нове пацијенткиње.

     Била је то она.

     Ипак, девојка коју је др Ранко очински увео у наш свет – као невино јагње у кланицу – није одавала никакво интересовање за околину. Наводно је пронађена негде на периферији града, иза железничке станице, у кататоничном стању, без личних исправа. Овде је привремено на психијатријској процени, док полиција не установи њен идентитет, после чега ће је преузети социјална служба. Истог преподнева, наравски, посматрао сам безимену дошљакињу. Светао тен насупрот црној коси која се пресијава у тамнољубичасту нијансу. Поглед који се губи у даљину, иако је усредсређен само на глатку површину зида. Чак и онда ако је на зиду огледало а у њему одраз њеног коштуњавог лица. Остали је пацијенти уопште не зарезују, за њих је она тек сметња у видном пољу. Колико још ноћас  замишљао сам, не једном, како би изгледао стваран сусрет с њом. Сада стојим пренеражен својим искуством, без икаквих примисли, као мађионичар коме се поткрала грешка при обртању магичног цилиндра. Моја Ана је непомична марионета мојих снова, обична луткарска крпењача, чије је постојање стамено и варљиво, попут хебрејског голема чији опозив зависи од творца брисањем само једног слова. Мислим да кад бих је сада потапшао по рамену њена би се гротескна појавност распала преда мном као фигурина од соли.

     Ипак, не одустајем од Ане. Проводим дане у њеној близини. Каткад, док смо сами у ћошку ходника, описујем јој своје детињство, загледан у њене бездане очи, неме и хладне. Сви моји покушаји да допрем до њеног бића, да ослушнем њен глас или да наслутим облик њених мисли, одбијају се од њеног погледа као о камен. У сновима је и даље виђам, али се и то временом проредило. Да ли су моји лекови против анксиозности почели коначно да делују, да ли сам можда близу излечења, тек нека успављујућа празнина и млака равнодушност према околини постали су део моје интеракције са светом. Ану сам полако губио у свакодневици болничке рутине и дејству медикамената. Попут уживаоца кинеског опијума с почетка 20. века, смешио сам се свакоме без разлога и повода. Напослетку, почињем да сумњам како је Ана, та безимена авет коју сам сâм измаштао од огризака својих снова и попут грнчара уобличио из беспризорног сметлишта своје збиље, заправо сâм дух моје болести, пука материјализација моје унутрашње подвојености. А можда смо, на концу, сви ми на одељењу, лекари и болесници, заједно са мном, заточеници у крлетки њеног сна?

     Знам само то да сам с освитом раног пролећа отпуштен из болнице док је она и даље чекала свој премештај у другу установу. Њен прави идентитет за мене остао је тајна. Само понекад, када се поклопи прави тренутак, када музика разгали сећања на болничке дане, осетим како се из таме помаља њено лице. Не говори ништа док стоји поред прозора и кроз прсте провлачи поруб завесе. Једном сам успео, док су напољу севале муње а бакарнојарка светлост на махове исијавала моју собу, баш у тренутку нестанка струје, да је угледам испред огледала. И то је све. Замишљам како је њен одраз остао заробљен у зрцалу, као дух из готичких прича чији врисак одзвања пустим одајама замка. На крају сва огледала однесох у подрум – заједно са свим истрошеним предметима који су ме подсећали на варљиву прошлост – и преко сваког, једном за свагда, бацих најцрњи застор. Никада је више нисам видео. Или сам то пожелео када сам одлучио да је више не примећујем. Напослетку, можда смо сви ми, видљиви и невидљиви, у огледалу и ван њега, тек грађа за нечије непроживљене снове, јер однекуд ипак долазе и некуда се на крају враћају све наше крхке утваре и сви наши разбијени животи. Да бих покорио збиљу, да бих запосео и сан, морам научити да постојим усамљен, на граници између светова. Тамо куда се сакрила моја Ана.