Мало је сапутника када се иде против важећих норми.
Контра, 2016.
I
Нема ничег више отрежњујућег од брисања сопственог текста. Својих прича, онако погурених, скврчених, с малим, лелујавим петељкама поенти, свенулом синтаксом, налик гробљанским хризантемама, с тек понеком смисленом реченицом умотаном у целофан попут опроштајне поруке. Својих песама, латица које горе попут миришљавог воска, отужно, дрско. Мали, свечани „auto-dа-fé“, кафкијански, у наступу лудила, искрености, доколице, свеједно. О брисању пак романа – е, то је тек перформанс највишег реда, налик лапоту или еутаназији. А зашто да не? Шта тиме писац добија, а шта губи? Не осећа ли се лакшим и достојанственијим, чистије савести и мирнијег сна, уосталом, зар писање није попут исписивања оптужнице против самог себе, самопотказивање пред унапред договореном казном (изгнанством у тишину), последња исповест коју писац предузима пред хладним погледом иследника (можда се овај још није ни родио), који га испитивачки вреба у свакој реченици, свакој запети, свакој тачки.
Своје прво литерарно сочињеније, награђено на светосавском темату на другој години гимназије, потписао сам као омладински песник. Знао сам шта професори воле и чему се клањају. Потапање у патриотски кич, с натрухама дробљених цитата, под обландом биготизма. Награда, две недеље на Балију, индонежанском острвцу близу Јаве, летовање за двоје, за мене и прсату Сандрицу која ми се поносно осмехивала. Награда, плакета са захвалницом и мусава књига са посветом. Свеједно, вршњакиње ће опет волети песника који чита своје школске уратке пред таблом, док професорка поправља шминку која јој се кловновски размазала дуж науснице. И тако је све почело: моја песничка иницијација у друштво мртвих албатроса. Шкрабао сам по свескама и блокчићима своје смушене песмуљке по васцели дан, жврљао стихове по школским клупама, једаред и на зиду гимназијског нужника. Верујем да ко год је од вршњака дефецирао у клозету, морао је да доживи крхкост тих најтананијих осећања моје (лириком капитулиране) душе – да плачући сере. Сећам се да сам своја писанија гомилао по фиокама, разбацане листове сакривао по књигама, заборављао на полицама регала... Потом, у компјутерској ери, манично прекуцавао сваку песму, пунио жуте фолдере текстуалним фајловима, копирао, нарезивао, умножавао. Неке сам чак и прекуцавао на позајмљеној куцаћој машини, али сам брзо од тога одустао. Свакако и завлачење по ходницима градске библиотеке и претурање по затуреним издањима песничких књига које нико жив није тражио. Белетра. Мишоловка за песника почетника. Онда су у ери интернета надошли силни конкурси за слање песама, читава наплавина брижних издавача, културних установа и сеоских задруга, тих лукративних подухвата штампања песничких зборника, антологија, лексикона...
Писао сам. Стихове од здробљене срче (разбијена огледала наших колективних несрећа), у које сам умакао песнице као тајландски борац на уличном рингу. У почетку задавао скромне ударце, млаке крошее у плексус, вежбао аперкате на бундевама које су красиле сеоска страшила. Вежбама свакодневно јачао мишиће. Прескакао вијачу од свињских црева, од огуљеног врбиног прута, од завоја одмотаног са крвавог чела. Схватио да треба писати немилосрдно, оштро. Затући чворнатом мочугом, затрескати по травуљини пуној корова у којој се угнездио змијски накот. Истерати на чистину сваког гуштера који се претплатио на излежавање на сунцу. Одрати му кожу и окачити на градском тргу. Умесити хлеб од каљуге која се распљескава сваки пут кад се каменчина зафрљачи у само срце колотечине, у тинтару бића из мочваре, у зевало од смрадног муља...
Писао о свему што ми се тих година дешавало, а како се мало тога истински дешава у провинцији која спава праведничким сном, посезао за унутрашњим метафорама, за вриштећим асонанцама својих сомнамбулних лутања, на граници халуцинација. Писао о свом унутарњем паклу и егзорцирао речи-бајалице дијаболичког ритма. Призивао своје уснуле демоне. Пљускао их хладном водурином речи. Разгонио бакљом из пећине паланачког морала. Јер овде смо сви ђаволи заогрнути у рухо светаца. Песниче, узми кантицу бензина и самосагори на пламену наше безгрешности! – вичу из долине губаваца. Осветли нам пут у Рај, овим макадамом који уводи у божански врт. Личи на један бескрајан телевизијски студио, са публиком која непрекидно аплаудира за време реклама. Личи на један изроварен кртичњак, из којег сврдлају крепосне душе као раскомадане глисте.
Ако се прихвати она Адорнова опаска по којој је писање поезије после Аушвица једнако чину варварства, још ако се томе придода помен о живописним стратиштима из последњих ратова на Балкану (масовне гробнице, братска клања), онда писање поезије више личи на улепшавање нужника којег су констипацијски унередиле генерације пре нас. Не беру се лале на буњишту, не игра се коло око гробља. У нашој је некрофилној традицији да се посипамо пепелом по глави, по којој се већ растопио путер нечисте савести као гел за косу. Уосталом, кога брига за варварства жртава и страдалника. Хероји нас дефицитом тиште! Наше је да певамо о разбокореном цвећу, о лепотама мајчице природе (јер природа је Бог), о невиности јагњета које се стрвинарски порађа из утробе земље. Наше је да ћутимо и да певамо, клекнувши уз скуте господара, док пси рата умиљато цвиле лижући нам налив-перо... Јер само тако постаје се Бард!
Сећам се својих најранијих одлазака у библиотеку. Некако су и сама културна здања у тим временима (сполни зид санкција, резонантан шум ратова), наликовала катакомбираним буџацима у којима се очитовао сав пораз просветитељске еманципације. Локална библиотека је подрумска просторија с дугим ходником који се на крају завршавала улазом у читаоницу, из које се, такође, као и из ходника, могло ступити у две просторије с књигама. У првој се налазио пулт, масиван астал изнад којег се попут партизанске споменице уздизало строго, цвикерима уоквирено, лице библиотекарке. Њена седа коса се локнасто увијала иза ушију а кад би кажипрстом и палцем спустила цвикере низ косину носа да би ме, гестаповски препредено, осмотрила на даљину, видео би се сврачији прорез њених, црних ко зифт, безданих очију. Имала је обичај да пљуцка по прстима када би превртала купусаву свешчурину, попут књиге постања, опет равнајући кажипрстом редове с именима корисника...
- Антоније Петровић! А, ту си дечко – ускликнула би с неузвраћеном љубављу чиновника, док сам стајао са својом чланском картом, претрнуо као Жидов пред вратима гасне коморе.
- Да, хтео бих књигу Боре Ћосића, знате оно, о улози моје породице у светској револуцији – смандрљах ову глупост док ме библиотекарка осмотри погледом дежурног лекара у санаторијуму који обилази собе с отписаним шизофреницима.
- Мораћеш, душо, сам да је нађеш, тамо на оним полицама... – показа руком на одељак са домаћим писцима који се губио у перспективи полица у другој просторији. Иза леђа ми је допирао глас спикера с радија, који је квочка очито слушала, како подноси извештаје са југословенског ратишта (ах, та повесна менструација), изричући сувим, репортерским баритоном цифре погинулих и несталих, солдата и цивила, жена и деце, наших и њихових – брижљиво сортираних као пијачни еспап суботом изјутра.
Тада бих бешумно запловио тим скрајнутим ходником, у који се ретко улази сем по каквој испитној муци и дуго се наслађивао насловима књига које се на полицама грче попут ужеглих сардела. У даљини се чује само усекњивање неког млаког читача новина или кркљање бескућника који се бесплатно греје у јавној установи. Понеки шапат задоцнелог посетиоца, неког ко тобожњом радозналошћу прикрива своју изгубљеност међу збијеним редовима књига. Или нечији криво наслоњен кишобран силовито тресне о под. За неког улудо протраћени сати – на игре тих једрењака у песку, на поруке у плутајућој боци. Игра је то глувих телефона, срастање одјека из прошлости, писање бродоломника штапом по води... Ја бих тако сатима остајао, све чешће како су године пролазиле, губио се међу заборављеним књишким корабљама, замишљајући како ступам на палубу неког пиратског бродића који ће ме превести далеко изван туробне свакодневице. И тако бих ослушкивао с полица, кроз наслове књига, кроз прстохват пешчане прашине кроз који се прелама искошен сунчев зрак, како јунаци проговарају на својим отпадничким језицима...
Још мало и ноћ пада. Трепери мутна расвета. Време је за одлазак из књишке некрополе. Напољу ситна киша заромиња. Библиотекарка ваби бескућнике, проверава ручке на прозорима и закључава улазна врата. Чује се само једно пригушено пуффф, како промаја проструји ходником. Сећам се тог доба: за неког проћердано време, за мене пристаниште и затегнуто сидро.
Заклон од
глупости и мрака.
II
Рајко је мој сапатник у писању поезије. Обојица објависмо по две књиге песама код различитих издавача: Рајко на локалу, ја у Крагујевцу и Младеновцу. Добра страна савременог издаваштва је што имате прегршт информација о текућима конкурсима на нету. Лоша у томе што имате само два промила шансе за наградно постигнуће. Пошто смо обојица статистички резоновали да смо своје прилике већ искористили, преостаде нам опција коауторског издавања преко локалне библиотеке. И то, свакако, не би било толико чудно, када не би постојао богомдани уредник који мора да аминује рукопис. Квака 22. Ипак, како је већ био пред пензијом а такође и у немилости нове управнице, могли смо да окушамо срећу. Састанак код уредника је заказан за десет сати преподне.
Ту ноћ усних необичан сан...
Лице сам у капуту, чији поткресани брчићи вире у сенци шешира. Чудно, нит’ носим шешир, какав се иначе фурао још с почетка прошлог столећа, нит’ пуштам бркове. На улици задигнух оковратник и упутих се у правцу градске библиотеке. Шешир мрзовољно насадих на главу. Да ме је неко којим случајем кибицовао са стране, помислио би по кораку и стасу да сам у раним тридесетим. Међутим, већ је измучено лице, получено усекнутим борама и пожутелим, кесастим подочњацима, одавало изглед прерано остарелог младића. Улазим у хол библиотеке и тражим међу службеницима уредника или управника. Испоставља се да је реч о истој особи. Директор библиотеке, који је уједно обављао и посао уредника издавачког програма, беше дежмекаста старина оседеле чекињасте браде по имену Страхиња Слепчевић, бивши новинар и апаратчик.
Куц-куц. Напред, извол'те.
Мазан, баршунаст управников глас, као медвеђа шапа која драшка кошницу у потрази за медом.
- Добар дан, да се представим, ја сам Радоје Домановић, писац... – изустих поносно, али и са пригушеном нијансом сете у гласу, пошто нико у овој земљи не зна за мене.
- Добар дан. Ра-до-је До-ма-но-вић...Хмм...Што ми то нешто познато однекуд, али не могу тачно да се сетим...ммм, Ра-до-је До-ма... изволите, младићу, седите – показа руком на столицу у углу.
- Дакле, шта могу да учиним за Вас? – упита блажено господин Слепчевић.
- Ја бих желео некоме да покажем своје приче које сам некада писао – изустих на граници стида и пружих хрпу папира преко управниковог стола.
- Да, да, прича, хмм, да, да, прича. Него је л' знате да и ја имам неке своје приче, ха, кратке приче, такорећи, цртице... Пишем их ево већ четрдесет и кусур година, ии-ха-хај, свашта се ту накупило, али ипак није ми се дало да будем прави писац, ммм, да, да, ммм, приче, да... Ако баш желите – свакако да нисам то ни у сну пожелео – одштампаћу вам неку моју цртицу да понесете са собом... – замисли се управник Страхиња над мојим рукописима, прелиставајући, читајући наслове... Напослетку, сумњичаво врти главом.
Тишина. Слепчевић чита, чешка белу браду и више за себе мрмља. Домановић звера унаоколо. Десно на зиду, покрај управниковог стола, виси репродукција Бројгелових „Слепаца“. Занимљиво, замисли се Радоје. После неких петнаестак минута шушкања хартије и облизивања сувих усница, управник заусти:
- Да, никако, никако, ово, да, ммм, 'Данга', да, господине Радоје, да, никако ове приче, ови наслови – више за себе - Чуј, 'Вођа', ма иди бегај, имам три године до пензије, да, 'Мртво море', то неки оријентални путопис, хм, да – па настави гласније – Ево, овако, млади господине, нисмо заинтересовани за Ваше цењене текстове. Сатиру не објављујемо па бар три'ест година. Били су једаред неки песници, као ми смо ангажовани, ми смо ово, ми смо оно, бунтовници с разлогом, ма иди бегај, ма замало не најеб... пардон, не награбусих ко прасе пред Божић! Дакле, ммм пази ово, 'Страдија', стра' да те у'вати, да, ммм... Пробајте Ви са неким мањим, независним издавачима, који ће Вам, свакако, ово објавити за новац. Ми једноставно негујемо завичајне вредности и тако...
Домановић би још мало замишљен неколико тренутака, те напослетку, прозбори.
- Господине Слепчевић, ја се Вама од срца захваљујем, нај-ис-кре-ни-је Вам се захваљујем, па барем сте погледали мој рукопис! – заједљиво закључи сатиричар.
- Ништа, де, де, нема на чему, ммм, да, приче, да, нема на чему, младићу. Свако добро желим! – поносно узврати управник, задовољан собом као сеоски поп над славском трпезом.
- Ех, да, ево мојих цртица, госпо'н Радоје, ево, ево – зачу се мазно зујање штампача – Биће ми заиста част да неко од млађих писаца то прочита. (Домановић изађе). Ммм, Ра-до-је До-ма... што ми то нешто познато... Сузо (у телефон), донеси ми кафу са мало млека и шећера, онако како ја пијем...ммда, кафица, што би ми сад легла једна сочна баклава, хрскава ммм... (узима јутарње новине, брише цурак пљувачке с краја усана и прелистава журнале до краја радног времена).
Пробудих се нешто пре девет обливен хладним знојем. Апсурдног ли сна! Посматрајући своје лице у огледалу, као да се искриви измучен домановићевски осмејак. Брррр. Загњурих главу у млаз воде. Брзо ишчиле свако сећање на приказе из сна. Припремих себи доручак и скувах кафу. Са млеком и мало шећера, онако како волим. Виршле се кувају док ја проверавам мејлове. Погледах на сат и насух сенфа и кечапа из тубе на вруће виршле. После доручка уз кафу попуших цигарету. Брзо се обукох и пожурих на састанак у библиотеку.
Рајко већ мргудно цупка у холу на првом спрату некадашњег Дома војске. Управница библиотеке, средовечна Катарина – ожењена, са двоје мале деце – клацкајући се на штиклама броди ходником из своје канцеларије. Све троје без речи одлучно умарширасмо у уредникову канцеларију... Страхиња нетремице буљи у свој монитор. Пред целим његовим лицем лебди смешак, као да на екрану меша заносна мулаткиња у хладу.
Добар дан. Добар дан. Поздрависмо се хладно, без руковања, као конкурентске курве у празном парку.
- Да вам ја одма' нешто кажем. Без околишања – ту се Страхиња укурви – и теби Рајко, и теби Тони, ваша ангажована поезија није за нас! Какав црни ангажман!... Ја бре овде представљам државу и њене институције! А ви позивате у својим песмама на пуч! Јебем ли вам матер... ја сам био и на Ђинђићевој страни кад су га убили. Јесте, тако је било... И да знате никаква револуција код мене не пролази, зајебите ви то што знате, мене сте нашли... Демократија су избори и само избори... Ви сте обични културни терористи! – запени Страхиња од беса, познат и као ватрени присталица конвертита на власти. Постоји анегдота о његовом одласку на предизборни митинг владајуће странке у спортској хали, да би сутрадан озарено препричавао колегама како је вођа све време свог говора од толике масе нетремице гледао баш у њега. Наравно, ни Рајко му не оста дужан на терористичке инсинуације и наш издавачки састанак одмах на почетку постаде полигон за узајамно рафално препуцавање.
- Знам ја такве ко тебе Страхиња – ражести се Рајко – ви што обијате прагове локалних странака чувајући властито дупе од погрома! Ми смо ти понудили рукопис ко човеку, а ти би да цензуришеш, пичко!
- Каква цензура, мајке вам га... – просикта Слепчевић ко ошурен – ставили сте наслов циклуса ’Гори Парнас!’, твоја песма Рајко, говори о обучавању речи у војним камповима, ти би да пуцаш, Рајко... Ма ви сте обични жонглери, и ти Тони и те твоје песме су обичан жонглерај...
Гледаше нас раздражено и одсутно. Од оне некадашње иронијске снисходљивости апаратчика, који се додворава онима изнад а кокетира са онима до себе, ни трага. С једне стране, упоредио бих га са Чворовићем у наступу параноидне манијакалности (Па шта је требало да вичем, живео тероризам!!?); с друге, психопачећа ноншалантност давитеља Ташка Начића: Ко не воли моје баклаве, не треба ни да живи. За дивно чудо, нисам се умешао у распру. Да ли зато што сам предосетио исход или зато што сам знао да Страхиња нема никакву овласт да забрањује рукописе, дипломатски смо се сложили да се ни по једном стиху не слажемо (меморандум о неразумевању), те да ће се, уз пристанак управнице, која се као и ја није много потресла, више затечена гротескном галамом, наша књига објавити без фанфара и помпе. Тако напослетку и би. Страхиња је само захтевао да се његово цењено уредничко име и презиме брише на крају књиге, те се у целу заврзламу укључио мој школски друг, Слободан, који се понудио да модерира песничко вече. Не лези враже, како се дан промоције ближио, Страхиња се, пецнут љубомором, одважио да сам буде модератор и уводничар ове песничке вечери, са присуством рецензента и колеге из Библиотеке града Београда, који весело допутова на наш позив.
Вече ко вече. Уобичајена посета од двадесет и кусур читалаца. Много буке ни око чега, много пута испричана прича о поезији коју нико данас у Србији не чита. Могао бих својој сујети угађати похвалом како је цео подухват око штампања ове књиге и саме промоције, представљао успех. Али то не желим. Писати поезију данас у Србији и очекивати некакво признање је смешно. Најгоре од свега је ако добијете награду на неком конкурсу, те умислите да сте битни. Нисте. Протећи ће много воде Нишавом, овим градом ухлеба и партијских уседелица, нестаће једног дана и нас, а све те књиге које труле на полицама завичајног одељења, биће само далеко сећање на време у коме смо једном поверовали да постоји рупа у систему. И да је писање привилегија а не случајност.
