ANIMA MUNDI

 

Сликарство и поезија спајају се попут вођења љубави, то је размена крви, потпуно  предавање без икакве мудрости, без икакве заштите.    

                                                                                                          Жуан Миро

 

     По завршетку студија радио сам кратко у локалним новинама. Хонорар тек толики – преклоп зглоба десне руке преко лакта леве – да се има за плаћање рачуна и понеко пиће у друштву. Крај прве деценије XX века. Чинило се да уходана збиља послетранзиционе Србије нуди макар привид наде у опоравак друштва. О, света наивности! Изгледа да су се мангупи само мало офуцали, наместили нове зубе и исполирали осмехе. Ратни профитери, шверцери и нарко-дилери опрали сламарице и постали цењена господа. Ипак, новинска кућа, у којој се стицајем околности обрех, словила је тада за опозиционо гласило. Барем је тако изгледало у почетку. Без обзира на све, мени је била додељена улога новинара који је, поред лекторских интервенција по закључењу броја, имао посебно задужење у области културе. Као самозвани уредник културне рубрике трудио сам се да за сваки број недељника пронађем занимљиву личност из света уметности. Наравно, неретко су ту ускакали и изблајхани спортисти, модни дизајнери и дигитални фотографи, извикани локални историографи и свакојаки „заслужни грађани“ у пензији. Требало је да на тих неколико страница репортажног портрета, са дијалошким натукницама и некролошки лапидарним антерфилеом, оживим простор у новинама у коме читалац проналази одушак од дневне политике и суморне градске свакодневице.

     Тог понедељка изјутра редакцијски састанак протиче у пријатној атмосфери. Главни уредник, дебели Цане, дели свима теме за овонедељно издање. Мишко, Драгиша, Боцко, Весна и ја седимо око уредниковог стола. Компјутери зује док на сваком монитору, на снежној белини нове странице за куцање, трепери усправна црта курсора. Срчући врелу кафу, Цане ми се напослетку обрати нешто лежернијим тоном:

     - За твој нови портрет имам једног умјетника – посебно је волио да користи ијекавски облик, ваљда из иронијске дистанце према целој тој, за Цанета животно недокучивој, уметничкој сорти – овде ти је његова адреса на којој те очекује у току дана  –  пружа ми исцепкану страницу из свог нотеса са ластишем и држачем за оловку.

     Остали су већ упознати са својим активностима које подразумевају праћење седнице Општинског већа, заказане интервјуе, спортске манифестације, уличне анкете, теме броја и остале новинарске тривијалности. На ходнику се при изласку умало сударих са Весном. Обучена у уске фамерице исфронцлане на коленима. Приметих крајичком ока како времешни Драгиша, самац који  живи с олињалим вучјаком, звера у Веснину друсну задњицу у тренутку када се сагнула да дохвати упаљач са пода. Довољно да сви синхронизовано накривимо главу. Једино Мишко аскетски укуцава нови пасус у свој тематски чланак о корупцији. Прави Цанетов потрчко који сања да једног дана осване као нови уредник. Истом унапређењу нада се и Боцко, тако да се око Цанетовог наследника води мртва трка. Танте за кукурику. Мене пак све те закулисне тричарије нису никад занимале. Весна се тек скоро запослила, и то право са журналистике, док Драгиша, наш технички уредник, слови за персона муту, то јест он је нешто попут покретног инвентара у новинској редакцији на другом спрату полупразног тржног центра. Било како било, за нови број планиран је интервју са председницом Савета за борбу против корупције, Верицом Бараћ, чија ће фотографија у анфасу украсити насловницу наредног суботњег издања.

     До прелома новог броја имамо, дакле, непуних шест дана.

     После доручка из пекаре, обрисавши прсте од масноће бурека, размотах Цанетов цедуљак и укуцах број у мобилни. С друге стране јави се глас старијег господина, мало промукао, али посве разговетан. Брзо утаначисмо састанак за поподне у пет сати. Улица Јерине Николић налази се неких десетак минута хода од мог стана.

     У заказано време појавих се пред старијом кућом, са двориштем који прекрива густа крошња ораха и радозналим лабрадором на ланцу. Можда и превише радозналим, док ми педантно њуши ногавицу као издресирани пандурски вучјак. Позвоних. Изнутра затопоташе ужурбани кораци.

     "Изволите", указа се лице под раскуштраном косом која својим седим дредовима виси до рамена. "Ви сте...", заустих. "Јанко Ђорђевић, сликар, извол'те унутра". Сивкасти радни мантил којим се заогрнуо овај опскурни декица сав је у флекама од уљаних боја. По креативном нереду који затекох у дневној соби, чини се да је овај импровизован атеље оживљен сликарским процесом in flagranti.

     Штафелај са платном, на коме приметих свеже трагове сликања, а онда и стаклена палета са стврднутим хумкама боја, налик фосилу праисторијског троглодита. Ту је и неизоставни мирис терпентина појачан баздом непроветрене просторије, воњем каквим одишу болничке собе. По намештају закључих да домаћин живи сам. И нисам погрешио. Једна фотеља и двосед са тракастим меблом боје труле вишње, бродски сточић окрзаних ивица и расклиматаним регалом са дугом полицом, на којој је могло било стотину књига махом старијих издања, једини су намештај у соби.

    - Извињавам се због нереда, ова просторија је сада цео мој живот – закркља остарели сликар у наступу сувог кашља.

    Посадивши се на двосед, мало у снебивању, упитах га о здрављу, тек реда ради, онако како иначе разговори између непознатих људи започињу опаском о временској прогнози. Окружен пластичним чашама из којих стрше четкице од синтетичке длаке, згрченим тубама с уљаним бојама и свакојаким крпама за облагање, осетих се помало као уљез у овом ликовном светилишту са штафелајем као олтаром. Ипак, скрушено, као сваки иноверник који не жели да увреди туђе богове, извадих из џепа диктафон и раскрилих свој нотес. Своје пак сликарско „јеванђеље“ деда Јанко за тренутак одложи шмугнувши, онако висок и погурен, иза завесе која дели собу за дневни боравак од кухиње. Убрзо се врати са купастим чајником (изгледом ме подсети на самоваре из руских романа), и нали обојици врелу текућину у шољице на послужавнику.

     „Надам се да пијете чај од жалфије“, изусти седајући на једину фотељу наспрам сточића и двоседа, окренувши леђа свом платну.

    Тек сада имам прилике да изблиза осмотрим његово лице. Истурене јагодичне кости, чупаве обрве и упали образи, као да лице надахњују иконичким изразом. Једино што избија из ове светачке гримасе, а што се не уклапа у општи утисак о испосничкој природи домаћина, јесу његове очи. Налик брушеним смарагдима које су испале са луксузног печатњака неког средњовековног владара, чини се као да су накнадно усађене у изборане дупље и утиснуте на овај папирус старошћу исписаног лица. Управо ме живахност његових луцидних, зеленкастих очију подстакну на питање о детињству, раном одрастању, избору ликовног позива...

     - Рођен сам у једном банатском сеоцету, док је већ са шест година мене и моју породицу задесила окупација... – започиње своју исповест деда Јанко храпавим, назалним баритоном, као у оним радијским емисијама на тему животописа историјских личности.

     Тако ме домаћинов говор сентиментално понесе уљуљкујући ме у том чудном, бестежинском стању свести, док ми слике саме навреше у деколажу. Његова приповест о очевом имању са коњушницом, мирисом покошеног сена, реком која палаца у недогледи пшеничних поља, уоквирених тек понеким шумарцима и далеким хоризонтом у топлим бојама банатског сутона. Он који босоног, подвијених ногавица, шљапка у мочварном плићаку, пецајући с оцем на пешчари. Дан као створен за рибу. И буцмасти шаран од десет кила, чија се крљушт пресијава на сунцу као станиол, ухваћен у мередов коју дечак скупља и извлачи на обалу. Улов који ће памтити.

     Потом слике добијају патину злокобнијег исијања. Отац је једне ноћи одведен у логор из које се никада неће вратити. Он, Јанко, шестогодишњи дечак, остаје са мајком и млађом сестром Јањом. Године глади и очаја. По завршетку рата, мајка се преудаје и сви се скупа селе код очуха у Зрењанин. Дечак се све више осамљује, лето проводи код баке на селу, међу трскама и врбацима, под прозрачним облацима, заклоњен од света, сликајући своје прве пејзаже. 

     - Основну и средњу школу похађао сам у Бечкереку, на обалама Бегеја. Ликовне студије завршио у Новом Саду, а живео најпре у Београду, где сам радио као професор ликовног у средњој школи... Судбина је хтела да се, после мајчине смрти и пензионисања, са супругом преселим у овај градић крај Нишаве, где и данас живим... – започиње своју исповест деда Јанко, док  ја прелиставам нотес.

     Супруга му је преминула прошле године, „од рака панкреаса, сиротица“, син му данас живи у „далекој“ Канади.

     Потом се његова прича пресели на ране радове, прве изложбе, истраживања различитих ликовних поетика и излазак из те, како истиче „агоније модернизма“, када настоји да обликује свој уметнички израз. Мало-помало те се његова прича све више усредсреди на сликарство. Она трансформација од збуњеног дечака, са ресантиманом ратне прошлости који бежи у природу, ка остарелом ликовњаку који је давно одбацио све уштогљене академске норме да би се на крају свог ликовног пута опет вратио на оно што назива својим „визионарским“ сликарством.

     - Сликање је метафизичка емпатија, спајање несвесног са такозваном душом света, њеном пулсацијом, која није ништа до проток стваралачке енергије. Моја је уметност, у неку руку, тежња ка чистој експресији. Сматрам да је 'душа света', оно што нас све повезује у космичку целину. Она представља моју основну инспирацију, моје уметничко исходиште, 'црна рупу' мог ликовног универзума... Пуно је сликара које сматрам својим претечама и сродницима. Њихова имена су данас непозната широј публици. Свака је епоха изнедрила своје трагаоце ка дубљим истинама о стварности, природи, оном људском у човеку...

     И тако се мој домаћин понуди да разговор наставимо пред његовим сликама које су одложене у суседној просторији, у некој врсти оставе или депоа. Неосветљени собичак на крају ходника, са плеснивим вратима чије шарке отужно зацвилеше, изгледа ми попут манастирске избе. Само што уместо распећа са посивелих зидова висе урамљене слике. Неке су напросто послагане по ћошковима на поду, док се дневна светлост мучи кроз омањи прозор обложен старим новинама, налик форточки. Тек кад шкљоцну прекидач за једину сијалицу која  виси са плафона, заогрнута у танку плоху паучине – све слике сабласно оживеше.

     Тешко је све мотиве на платнима објаснити једноставним аналитичким увидом. Једна од слика носи назив: „Инфестације“. На тамнијој позадини израњају кошчато језиве логорашке утваре под мишјесивом плахтом, сједињавајући се у средишту призора као око чворишта паукове мреже. Обеспокојавајућа је и композиција са макабралном фијестом, банкет-салом у којој отужни скелети, мунковски загрљени, плешу под кристалним лустером дворане. Као да чух крцкање њихових костију у сабласном помицању торза и удова, као код дрвених марионета. Серија породичних портрета – са лицима мајке, супруге и осталих сродника. Занимљиво је да сви портрети поседују наглашено оштре контуре, као да су осликани жилетом, усецима који поништавају видљиве црте лица, то јест прелазе у рељефни експресионизам унутрашњег лика.

     Портрет уметника у младости. Издужено лице грубих црта, карикатурално шпицастог, птичјег носа и презриво стиснутих усница. Ипак, оно што запоседа овај портрет то су, свакако, очи. Осећај језе и дубоке, интимно проживљене туге, избија из загаситог одсјаја зеница, болешљиво жућкастих капака и овалних подочњака. Нешто се населило у том погледу, застрашујуће присно и изазивачки пркосно. Нешто што сам могао само да наслутим у деда Јанковом ћутању када је овлаш прешао широким замахом руке преко свог меланхоличног двојника из младости. Ипак, ухвативши мој поглед, заусти: „Неке су слике само то, тренутак ухваћен у времену, уврачан уметношћу. Нема ту пуно мозгања о смислу и техникама. Када се слика душа, очи су портал ка унутрашњем бездану, 'шифрарник личности', када се оне откључају, особа настаје цела, остало су ситнице, тело остаје као сувенир пролазности...“

     Друштво спектакла. Серија слика. Кловн у развашареном амбијенту одаје са огледалима смешно изобличеног фокуса. Његова церекава гримаса умножена је десетоструко, гротескно разливена у „оптичком лавиринту“ рефлексија, у коме се лице и маска смењују до непрепознавања. Негде је и аутор слике сакрио свој минијатурни аутопортрет у овој испреплетаној игри одраза. „Игра дима и огледала, како гласи позната енглеска фраза, свратиште за бескућнике цивилизације у одумирању, када привид постаје светиња, а стварност прељуштена фреска, испражњена од сваког метафизичког смисла.“     

     Нешто се у мени у тим тренуцима дешавало, нека пузајућа вртоглавица успињала се мојим телом, подстакнута овим призорима без садржаја, облицима без значења и бојама које као да су саме себе осудиле на непостојање...

     Острво уклетих. Ноктурални пејзаж у коме доминира пуста, каменита обала са стенама и шумским проредом у даљини. Ту је и необични светионик који одашиље светлосне снопове у бојама свеже проливене крви, густо накапајући мизансцен који се губи у тмасто набораним облацима. Овај амбијент ме фасцинирао својом танатолошком слутњом и, истодобно, својом мрачном лепотом. Као да се у сенкама иза квргавих стабала, накострешених литица и скврчених процепа, предосећа ужас свих насилно уморених душа који лутају овим скрајнутим светом, осуђене на ово острвце у ишчекивању спасилачких бродова којих нема... Само бескрајна вода океана која се каскадно прелива у таласе и пенушаво мрешка дуж обале. Чак се и месечина, цаклећи се на води, провиди као сфумато који је навучен преко слике налик покрову... Уосталом, доживех је слободније и као суморни пејзаж наше цивилизације у свом технолошком карантину, у загробној капсули „краја времена“, у пројекцији лажног есхатолошког раја. 

     Анима мунди. Апстрактно грло универзума. Супернова стеларног праха расутог у примордијални алфабет логоса. Душа света, метафизичка хоботница која учворује колективну несвест. Слика коју, нажалост, не умем описати. Поезија би била њена сублимирана суштина. Иако су се на њој слути чиста надреалистичка апстракција у мозаички изломљеној структури (све је на овој композицији у савршеном ликовном складу, а опет несхватљива као целина), апокалиптична визија света са унутрашњом тескобом овог старца – слика ме је после неколико тренутака безмало хипнотисала...

     Утом се деси нешто неочекивано. Деда Јанкова уста остадоше отворена у пола реченице, а рука којом замахну само секунд раније, остаде да виси укочена у ваздуху. Инстинктивно погледах кроз прозор ка дворишту са псом. И његова разјапљена њушка мирује без лавежа. Чак се и једна птица у прелету чудно „замрзнула“ у ваздуху, као да је насликана на сликарском платну. Мноштво бесмислица које ме заокупише бљеском спознаје да са мном нешто није у реду. С друге стране, сва она бића и пејзажи са слика у просторији као да оживеше. Кловн са хиљаду лица детињасто ме потапша по рамену, скелети заиграше насред собе свој отужни валцер смрти, чак ме и светионик заслепи јарким црвенилом свог ласерског строба. Оно лице Јанкове младости згрчи усне и исплази језик а потом се лудачки нацери. Напослетку, анима мунди, хипнотички вртлог без облика, започе да се гиба и мешкољи као октопус чији слузави пипци, налик бићу из лавкрафтовског имагинаријума страве, испунише овај собичак. У наступу јаке вртоглавице ухватих се за главу и склопих капке, кад већ следећег момента, као да се ништа није збило – Јанков литургијски глас одзвањаше као да се малочас ништа чудно није догодило.

     - Моје су слике, у ствари, визија тог предапокалиптичног стања свести, тај недоглед низ косину провалије, поглед који и тама изнутра, из самог небића, узвраћа ка лицу посматрача. Тренутак када се Човек, нагнут над руб самоуништења, у стању погибељне вртоглавице, тргне из ове опсене, коју свакодневно живи и, можда, у том делићу секунде, освести и преиспита своја морална начела. Кажем можда, јер, у супротном, цела ће планета трпети страховите последице обести тог човечуљка...

     На моје отрежњујуће питање о сврси уметности и месту уметника у савременом друштву, надахнуто закључује:

     - Опомена и позив на буђење. У томе је одувек њена снага и дубљи смисао. Не постоје уклети сликари, у питању је само дубина уметничке спознаје, колико сте као уметник одлучни да копате у својим визијама... Све друго је само агонија модернизма, пролазне моде форме, пост-ретро клацкалица, што рече један театролог како нам после модернизма и постмодерне остаје само – пост мортем. Дакле, пука игра техничког ескпериментисања без правог метафизичког, а тиме и без етичког упоришта... Зато, ваљда, напослетку, постоје уметници. То је њихово једино позвање. Моје интимно уверење је да се свест полако мења, човечанство се буди! То је мој ликовни и антрополошки мото. Напослетку, то је моје уметничко и људско наслеђе. Све остало су, млади мој пријатељу, трице и кучине нарцисоидног ега који је, не једанпут у својој крвавој историји, умислио да је Бог...

     Напослетку, доле у прашњавом углу собе стајаше слика дечака пецароша погнутог на уловом рибе, заклоњена силуетом старијег мушкарца чији је лице сакривено у сенци врбака. Све се некако поклопило, као сказаљке старог часовника које мирују упарене у поноћном откуцају.

    Живот и уметност као маска и огледало, помислих у благом неспокојству.      

    Наредних дана моја се вртоглавица све више појачавала до те мере да сам заказао преглед у градској амбуланти. Ипак, чекајући у ходнику пред лицима кашљуцавих болесника зажагрених беоњача (као да сам их све већ видео на Јанковим платнима), одустадох од даље гњаваже. Те ноћи, пак, сањао сам кошмарни сан: нека ми се старица смешила на улици да би потом небо захватио страхотан пожар, који се попут хоботнице проширио преко читавог хоризонта, после којег су усијани пипци почеле да се заривају у тле. Пробудих се у паници и зноју. До краја дана написах свој портрет о деда Јанковом сликарству. У четвртак навече већ је стајао на столу дебелог Цанета, који га равнодушно прелиста и аминова за сутрашњу штампу.

     Неколико месеци после тога напустио сам новине. Од пролазника на улици, чуо сам да је сликар Добривоје Јанковић преминуо... Не знам да ли се заинтересовао за мој чланак нити да ли му се допао мој списатељски излет у метафизички крајолик његовог сликарства. Нисам сигуран ни да ли ми је више стало до туђих похвала. Временом сам схватио да све ово батргање и нема неког смисла, да је све једна игра „дима и огледала“, са предвидљивим исходом и плаћеним улогама кловнова и крадљиваца, како кажу стихови у једној Боб Дилановој песми. Није ли можда и уметност само привид, лаж која је потребна да би се спокојније живело, ако је њено присуство данас некоме важно, попут сребрног метка за све повампирене истинољупце који се цере са изобличених огледала наше стварности?

     Устајем овог јутра опипавајући своје лице које се по крајевима љуспа. Стварност је ипак најстрашнија фикција.

     Потом отварам прозор и видим, не без усхита, како се један једрењак усидрио над мојом зградом, његово сидро пробило је улични асфалт, а једро бело попут неосликаног платна, спокојно лебди над улицом...

     И као да пред собом видим лице сликара над усталасаним платном, оног истог дечака под сламнатим шеширом из панонске равнице, који се сада безазлено смејуљи мојој неодлучности, забацујући крај свог ужета далеко

                                                                                                                                        ка мојој обали