Nova lica:
Aleksandar I Karahuljić, monarh, sa svitom
Pređašnji
1. (pristiže kraljevska kočija pred zgradu sreske uprave, okupio se sam politički vrh, obor-knez sa svitom, peva se pesma hora uvlakinja u znak dobrodošlice)
Hor uvlakinja
Imaćete parizera i 'leba jesti,
Ne smete se vi nikad omesti
U izjavama svoje ponizne ljubavi,
Onome ko u najveći budžet grabi
Da vas za tu ljubav pošteno nagradi.
Okupite se oko monarha, zahvalni,
Ovo su samo naši dani, slavni.
Svi izlivi ljubavi nek’ budu javni
I neka traju zauvek ovi dani bajni,
Ma koliko tuđi komentari bili ogavni.
Obor-knez (pada ničice pred prag kočije i celiva monarhu cipele): Vaše visočanstvo Aleksandre I Karahuljiću, sa najdubljim poštovanjem i osećanjem zahvalnosti, ja najponizniji sluga, obor-knez, u svoj svojoj sreskoj ništavnosti, celivam sada tvoja božanska stopala i zemljicu kojom hodaš!
Monarh (mrzovoljno, ko da otresa govnobalja): U redu je, obor-kneže, tvoje su uvlakačke veštine nadaleko poznate. Ne bih ja ni dolazio u ovu vašu selendru pred izbore da nisam čuo za tu vašu crnu opoziciju.
Obor-knez (uspravivši se posle celivanja): Dobrodošao u ovaj gradić na reci Nišavi koji sam ja lično izgradio po uzoru na tvoj Beograd na vodi... (ponosno) Imamo i mi sad svoj Pirot na vodi!
Monarh (ispod naočara): Bravo, Gladane, gde je velika voda tu je uvek prilika da se nešto ućari, sve značajne civilizacije nastale su na obalama i ušćima velikih reka.
Stotka, konfident: Izvo'lte, vaše visočanstvo, ja kao vaš poverenik da vas provedem kroz odaje našeg sreskog zamka i da se odmorite malo posle dugog i napornog puta.
Monarh (razdraganije): E, ta ti je na mestu, slugo. Taman da mrdnem dupe iz ove proklete kočije! Truckamo se ceo dan a od Sićevačke klisure me tako tako spopala neka zgorušica... (više za sebe) ko me tero da pijem vino na ugarskom dvoru za vikend sa nadvojvodom Orbanom! Zapismo se ko prava stoka... (devojčica u narodnoj nošnji nutka ga pogačom i solju) E, može, ta ti je dobra, dušice, da si živa i zdrava! Još kad bi mi neko nabavio rasol, dobiće od mene i zlatni dukat.
Obor-knez (pažu): Trči, Coki, za monarha natoči samo iz mog podruma, neka ti kneginja pomogne oko kace sa kupusom, ako ne možeš sam da do'vatiš poklopac. (monarhu) E, pa izvo'lte u naš skromni dom. Odmorite se koji sat dok pripremimo skup u hali Sportskog centra. Pozvali smo silne ljude, dolaze mnogi i na volovskim zapregama, poterali smo mitingaše stočnim vagonima prve klase iz svih ostalih srezova... Danas je neradni dan u srezu. Ne dolazi nam Njegovo Visočanstvo u varoš svaki dan!
Monarh (zeva od umora): Malo mi je dosadilo sve to, Gladane, da nemaš možda nekog zabavljača, ludu, nekog da me razonodi, izmasira stopala, odsvira nešto u diple?
Obor-knez (iz cuga): Kako da ne, vaše Visočanstvo, kako da ne. Imamo jednog profesionalnog masažera, sad ću da ga dozovem... Boćko Ćela, taj masira za medalju, poznaje sve erogene zone i utrljava osetljiva mesta eteričnim uljima. Redovno idem s njim u amam, saunu na Zatvorenom bazenu. (ulazi u odaje Ćela, obučen kao evnuh, go do pojasa). Ćelice, dragi, izmasiraj Njegovo Visočanstvo onako kako ti najbolje umeš, a sad ću pozvati i ostale zabavljače... (nestaje iza paravana)
Izlazi prvo Globus (žonglira tri limuna): Oho-ho, oho-ho. (monarh daje znak da ga sklone)
Potom na scenu stupa paž (pravi kolutove): Hop, hop – hop, hop. (monarh daje znak da ga sklone)
Na kraju izlazi Stotka (stavlja pred monarha tri poklopljene šibice i zrno graška): Gde je kuglica, gde je kuglica, gde je kuglica? (monarh izbuljio oči zapanjen njegovom jeftinom šibicarskom veštinom)
Monarh (oduševljen): Pa ti nisi čovek, ti si đavo! Gde si to naučio, slugo, govori?
Stotka (ponizno): Na pijaci, Vaše Visočanstvo.
Monarh: A kako si dobio taj nadimak, Stotko?
Stotka (ponosno): Ukrao sam kolegi regres od sto dinara, davno je to bilo na železnici...
Monarh (uzdahnu): Eh, kad bih takvog imao pored sebe za ministra finansija, trgovine ili saobraćaja, gde bi mom kraljevstvu bio kraj. Strašan si, Stotko! Respekt. Postideo bi sve šibicare sa zemunske pijace. (Stotka pocrveneo od ushićenja, Globus ljubomoran viri iza paravana)
Obor-knez (zadihano): Vaše Visočanstvo, sve je spremno za vaš veličanstven skup u hali, moramo odmah da krenemo, nadam se da ste uživali u masaži i jeftinoj zabavi.
Monarh (zadovoljno): Čuvaj ovog Stotku, taj ti zlata vredi, vidi se da je lupež na mestu. Takvi su talenti danas zaista retki.
(gužva ispred Sportske hale, čuju se trubači i ori se pesma jeftinih podanika, ispred kojih stupa kulturnjak Miško Ćurčić)
Miško Ćurčić (celiva monarhu sam špic cipela): Vaše Visočanstvo, ja sam običan crv nedostojan vaše pažnje, samo želim da kažem da sam jedan od dve hiljade potpisnika pisma podrške vašoj presvetoj mudrosti.
Monarh (nezainteresovano): Ako si, slugo, budala sve pamti a pametan potpisuje.
Obor-knez (vodi monarha kroz masu): Ovamo, Vaše Visočanstvo, moramo se probiti zajedno kroz gomilu, ovoliko ljudi nije bilo još od vremena kad smo delili vaučere za banje. (pretorijanska garda razgrće masu, šutiraju one najnasrtljivije) Evo, još malo i stižemo do bine, tu ćete održati kraljev govor.
Monarh (drži govor): Robovi naprednog sveta, moje drage sluge i sluškinje, ja, Aleksandar I Karahuljić, dajem svoju časnu reč da ću sve raditi u svom ličnom interesu i da nijednog jedinog časa neću pomišljati na bilo kakvu abdikaciju. A izbori ko izbori, prokleta Evropa je htela da mi budemo ustavna parlamentarna monarhija, pih. Mi imamo parlament i na šta nam on liči? Oni prokleti opozicioni poslanici skaču i urlaju (masa zviždi na pomen opozicije). Čujem da i ovde imate tu bagru. Što se tiče ustava, ja sam najbolji pravnik u istoriji Srbije i šta ja kažem i odlučim to vam je ustavna preambula. Ja sam naslednik ustavobranitelja i svetle dinastije Nemanjića, u mojim venama teče sveta krv slovenskih i ilirskih predaka. Ja sam prikazan na artefaktu civilizacije Lepenskog vira, pitajte arheologe, to je bilo predskazanje mog dolaska i drugi sam mesija u Bibliji. Zato neka vas ova moja pojava povede putem kojim vas čeka blagostanje i svetla budućnost. Da nije mene sunce vam ne bi zasijalo, kroz moj glas na izborima i mrtvi će se dići na noge! Ako vas neko nekad pita, kažite mu da sam bolji i od Tita! Stoga glasajte za vašeg obor-kneza, to jest, glasajte za mene na izborima, jer sam ja jedini kandidat kako u srezu tako i u čitavom kraljevstvu! Živeli! Dajte sad te trubače, neka se ori pesma pobede!
Hor uvlakinja
Narod jedan
Vođa jedan
Vođa vredan
Narod veran
Narod hvali
Vođa pali
Vođa deli
Narod želi
Narod stoji
Vođa kroji
Vođa daje
Narod laje
Narod služi
Vođa pruži
Vođa plaća
Narod vraća
Narod kliče
Vođi: DIČE
2. (na ulici, dva štanda, vlasti i opozicije, jedan nasuprot drugom, poslednja subota pred izbore)
Stotka: (stavio šnit parizera na udicu pa peca na trotoaru): Ajmo, navali gladni narode, izvo'lte, ovaj parizer sam stavio kao mamac samo za vas! (drži visoko uvis ribolovački štap, dok se penzioneri izvili kao mečke propete na zadnje noge), beri parizer, beri parizer, ajmo malo fiskultura, još malo pa nestalo...
Globus: Pazi onog sa kačketom, taj još i poskakuje, eno baba mu se popela na krkače...
Stotka: Pazi onoga žgoljavog što zinuo ko krkuška!
Paž Colić (hteo bi i on da skoči ali ne može): Pustite mene, pustite mene, evo ja ću sa klupice da skočim, hop, hop, i do'vatiću mu salamu. (skoči sa klupe, u tom trenutku Stotka opušta blinker i parizer pada pažu u krilu)... Evo vam (daje žgolji), od vašeg obor-kneza, s ljubavlju...
Stotka (nostalgično): E, tako sam jednog penzosa pecao prošlog leta tu iznad Nišave, na keju. Zabacio sam čvarak na udici i on se uvatio zubima pa ne pušta. Opasan beše. Zamarao sam ga u plićaku više od sat vremena dok na kraju ipak nije odustao od čvarka, šta ti je upornost... Da sam mogao, prepario bih ga i okačio u sreskoj kancelariji na zid kao trofej.
Globus: Pa jesi li se slikao s njim pre nego što si ga pustio u Nišavu?
Stotka: Naravno, Globuse, ja sam sportski ribolovac, nego mi žao zbog trofeja...
Vladica Tošković (zacenio se od smeha): Dajte meni jedan štap, 'oću i ja da pecam!
Stotka (seče novo parče): Evo ti, žbiru, na, komadiška pa nego, zabaci ga visoko u masu! Zabavi se malo, glasača ovde ima koliko oćeš, ko u ribnjaku...
(međutim, kako ga je Tošković jako zabacio, mamac sa parizerom preskoči trotoar i odleti pravo na ulicu u fijaker kojim se voze obor-knez i kneginja i to pravo u usta obor-kneginje)
Obor-kneginja: Uf, khh, khhh, odakle ovo masno govance doletelo? (ispljune na dlan, gleda i ne veruje). Kakva me ovo salama spopala, pazi, ovo je onaj jeftini parizer što ga je monarh preporučivao sirotinji... Fuj!
Obor-knez (ljutit): Kog đavola, stoj, zaustavi odmah kočiju, da vidim ja kakva se to svinjarija dešava tamo!? (izlazi iz kočije i besan korača prema štandu)
Vladica Tošković: Ja se izvinjavam, čestiti obor-knežu! Nisam vas „pecao“.
Obor- knez: Jesi li se ti ovo, budalo, gađao ovom masnom komadiškom parizera?
Vladica Tošković (tužno): Mnogo se izvinjavam, kneže, samo sam hteo da upecam nekog prolaznika, nije mi bila namera vas da pogodim...
Obor-knez: Ma bre budale jedne, ko vam je uopšte rekao to da radite na ulici!
Vladica Tošković: Pa vi časni kneže.
Obor-knez: Kako more, de ponovi?
Vladica Tošković: Vi ste rekli na prošlom sastanku da odemo na Guševicu, sklopimo štand i pecamo sigurne glasove.
Obor-knez: Uf, pa kad sam vam kazao da „pecate“ glasove, to nije značilo da bukvalno uzmete štap za pecanje i da zabacujete među ljude. Vi ste stvarno poludeli! C-c-c.
Paž Colić: To je bila Stotkina ideja, kneže.
Stotka (muva paža u rebra): Ćut' mali, lebac ti se ogadio...
Obor-knez (prezrivo): Nisi morao da mi kažeš čija je, odmah sam znao. Za dobru svinju nema loše pomije! Stotko, platićeš mi nekad za ovo poniženje sa parizerom! Kad-tad...
Stotka (ponizno): Hteli smo kneže da se zabavimo malo, čisto da nam prođe vreme...
Obor-knez (pedagoški autoritativno): Pogledajte prekoputa ulice, rđe jedne besposlene, tamo gde je štand opozicije, što se ne ugledate malo na njih. C-c-c. Eto, šta je gospodin, a ne stoka ko vi!!! (svi zinuli u pravcu opozicionog štanda)
(u tom trenutku na drugom kraju ulice profesor Božović svakoj dami deli po jedan cvet ruže i uz naklon preporučuje da sve glasaju za njega)
Profesor Božović: Drage sugrađanke, ako želite da se dese dugo očekivane promene u vašem srezu, da nam stvarnost zamiriše kao ovaj cvet a ne da zaudara na salamu podrigušu kao prekoputa, glasajte za našu listu: 'Poslednja obor-kneževa večera'... S poštovanjem, moje dame, ljubim ruke...
Perica Džunić (plazi se onima s druge strane ulice): Da, zagrcnuli se tamo od tog parizera, dabogda!... Boranijo jedna.
Doktor Žarković: Pazite, eno ga i obor-knez, sav se zajapurio, da mu nije možda pozlilo od toga parizera koji drži u ruci? Da ga nije pojeo našte srce?
Toma Ćirković: Kome zakon leži u korupciji, usta mu smrde parizerom. Ako je peglana kobasica masna do lakata, parizer mora biti do ramena. Zašto na tuđem tanjiru vidiš moču, a ne vidiš parizer na stolu svom?
(hor odbornika opozicije, koji nastaje kada se svi glasovi nezadovoljstva sliju u jedan krešendo zajedničkog vapaja)
Pesma rugalica opozicije
Obor-kneže, mehuru od sapunice,
Ostavku dade na poziv iz prestonice.
Pokazao si svoje pravo jeftino lice
Sreskog podanika i sitne udvorice.
U Pirotu glumiš neku vajnu silinu
A pred Huljom pretvoriš se u slinu,
Otresu te ovi iz Beograda za čas posla.
Što ti daju ovde da kradeš, to ti je dosta.
3. (izborni dan, groblje u selu Bazovik, rano izjutra)
Stotka: Gospodo, danas je naš dan. Coliću, Jogurte, Toškoviću dajte glasačku kutiju.
Tošković: Izvoli Stotko, (stavljaju je nasred groblja) ovde, tu ispod ovog duda, da, tu, blizu krstače... Tamo ima klupica, taman za članove komisije.
Colić: Imam i sprej i UV lampu.
Tošković: Spisak sa umrlima je ovde kod mene, morao sam da povadim i one iz starih crkvenih knjiga.
Stotka: Iz iskustva znam da glasaju samo ovi posleratni pokojnici. Oni predratni obično zabušavaju, a tek oni iz prošlih vekova, ti su večiti apstinenti, takozvana 'tiha većina'...
Tošković: Nema veze, ko god od pokojnika da glasa, slava mu i nek mu je laka zemlja...
Stotka: Odlično, znači sve je na svom mestu, ti, Jogurte, budi predsednik izborne komisije, Toškoviću, ti upisuješ ko je glasao a ti, Coke, proveravaj lične karte i prskaj ih sprejom.
Pokojnik prvi (drhtavim glasom): Dob-ro jut-ro!
Stotka: Izvolte, gos'n pokojniče, ajde, Coke, isprskaj ga... Propisi su propisi. Ne mogu pokojnici da lutaju od groblja do groblja. Eto, samo za ovo prepodne naša stranka mora da obiđe sva seoska groblja i da organizujemo svuda glasanje pod istim uslovima.
Pokojnik prvi (zinuo): Kad se mora, ništa nije teško.
Stotka: Inače, kako vam je ovde u Bazovik, mislim, pod zemljom?
Pokojnik prvi (skromno): Ajde da se ne žalimo. I nije nam prvi put da glasamo za obor-kneza. Dobre vesti daleko se čuju. Može da nam se popravi malo grobljanska staza, to smo već rekli Fazanki onomad... Ajde, nek vam je sa srećom! (glasa i odlazi u svoj grob)
Stotka: Vi'š, Coke, šta ti je poštovanje. Uvek sam govorio i knezu i vama. Mrtav glasač je idealan glasač. Ne traži ništa. Ni besplatne sendviče niti dnevnice, ne ide na mitinge, ne treba mu marketing, stvarno su pokojnici ljudi na svom mestu...
Tošković: Evo, ide neka pokojnica, malo hramlje na jednu nogu...
Pokojnica (bleda ko Anica Dobra u „Sabirnom centru“): Eto i mene sirota, čula ja za to vaše glasanje, pa uranila...
Stotka: Ako, ako, snajka, izvol'te, vaše ime i prezime...
Pokojnica: Petrija Stanojević.
Stotka: Ama, nisi li ti od Josćini iz Rasnicu?
Pokojna Petrija: A ti koji si, more?
Stotka (ponosno): Ja sam od Pljačkovi.
Pokojna Petrija: Aaa... pa znam ti pradedu i prababu. Pljačkovi, znam, poštena familija, svi pomreše mladi, od pegavi tigus, ali znam, znam...
Stotka: E pa lepo, baš mi milo, mi dođemo ko neki rod...
Pokojna Petrija: E tako, da si živ i zdrav, zete, takoreći... (glasa i odlazi iza duda)
Tošković: Eno, ide neki čiča u uniformi, izgleda ko ratni pilot...
Pokojna Petrija (odsečno): Dobar dan, Arsa avijatičar, ratni pilot, oboren u Drugom svetskom ratu, posthumno odlikovan medaljom za hrabrost.
Stotka (u stavu mirno): E pa gos'n Arso, znaš onda šta ti je patriotska dužnost!
Pokojni Arsa: Znam! Glasam za profesora Božovića! (pažu) zaokruži mi, sinko, pod broj tri, izgubio sam obe ruke u ratu...
Stotka (sa zaprepašćenjem): Kako, mori!?
Pokojni Arsa: Tako lepo, glasam ovog puta za opoziciju!
Stotka (zinuo od čuda): Aaa, je l' to neki crni humor?
Pokojni Arsa: Jok, nego tako sam odlučio!
Stotka: A otkud ti, leba ti, znaš za opozicionu listu, nije da ovde na groblju dobijate baš novine?...
Pokojni Arsa: Donela mi unuka Marica cveće umotano u list 'Sloboda'. Kad u 'Slobodi' komedija 'Rapsodija u blatu'. Tako smo saznali za opoziciju i šta se sve radi u srezu.
Stotka: Ko to vi?
Pokojni Arsa: Cela parcela gore od duda pa desno. Čitali smo i smejali se naglas! Celo groblje smo zarazili. Čak smo malo i glumili posle ponoći, podelili smo uloge pa se izmotavali, ja glumio lično obor-kneza, a moja pokojna supruga Jelica kneginju.
Stotka: Uf, ubiće me knez ako ovo sazna! Znači, lepo ste se zabavili?
Pokojni Arsa (oblizuje se): Aham, bila igranka posle toga cele noći, plesalo se i pevalo do u ranu zoru...
Stotka: I, znači, baš trojka.
Pokojni Arsa (nepokolebljivo): Trojka mori, znam ja šta je čast i poštenje, nećete mene tek tako lako da prevarite...
Stotka (više za sebe): Iskopaće tebe Stotka, ja kad ti ka'em, premestićemo te u neku rupu i pokriti kamenjem, da ti niko ni ime ni grob ne sazna...
( i tako se glasalo čitavog dana, smenjivali se pokojnici, ponekad atmosfera beše uzavrelija, naročito među pokojnim pristalicama partizana i četnika, orila se s vremena na vreme i pesma pokojnica)
Hor pokojnica
U izbornom boju
I glasovi mrtvih poju
Njihov je glas vazda
Uvek bio uz svaku vlas’
Za kneza su naša groblja
Puna poslušnog roblja
Bez preskupe reklame
Mrtvih glas namame
Niko tu ne talasa
Kako valja se glasa
Bez prinude gole
I stroge kontrole
Korupcija živa
Na mrtvima počiva
Izborna se ova krađa
Na svakom groblju rađa
Stotka: Idemo mi sad, pažu, moramo da u'vatimo drezinu... Čeka nas bugarski voz iz Dimitrovgrada, pun glasača koji treba da glasaju ovde u Pirotskom srezu!
Colić, paž: Kako misliš da stignemo do granice?
Stotka: Ima ta drezina samohotka sa 'klackalicom' pa ćemo da se klackamo do Caribroda. Odmaraćemo usput... Brže je nego da idemo kočijom.
(I tako se glasanje završava na groblju, dok su se u podnevnim satima konfident Stotka i paž Colić na drezini klackali na pruzi sve do Caribroda, da bi odatle lokomotivom dovezli celu kompoziciju sveže kupljenih glasača)
4. (Salon za gatanje: Kod Fazanke)
Fazanka (priča sa sobom): Eto, prođoše i ti izbori... Pih! Toliko se buke i prašine podiglo ni oko čega, kao ispod vrteške na sreskom vašarištu. A što, mori!? Pitam ja vas. (okrenuta prema publici) Zašto? Zar se malo kralo u poslednjih dvaes' godina? Zar im dupe nije bilo dovoljno alavo? Zar im malo kuća, stanova, poslovnog prostora, garaža? Malo im švalerki i konkubina? Malo kafana i terevenki? Malo vlasti i moći? 'Oće još? Zinulo dupe pa svaki procenat usisava u sebe ko tornado. Nije, ne kažem ja ništa (opet za sebe), da me neko ne shvati pogrešno... Nemam ja ništa protiv kneza, taman posla... Videla sam ja i pričala i sa živima i sa mrtvima. Sve Fazanka zna. Nisam ja tikva bez korena. I gde su mi sad sve one silne mušterije? Sve se to razbežalo dan posle izbora. Osvojili novi mandat, produžili sebi vlast, a Fazanku ko šljivi. Eto i Valentina dala otkaz seoske učiteljice i odselila se u drugi srez. Pametna devojka. Ivančica Blistava našla sebi novog momka! Ha, nije princ na belom konju nego starmali seoski kmet. Daj šta daš... Eh, sve je to lepa Fazanka predvidela... Eh, sudbo kleta, znamo se, znaš me...
(u tom trenutku u salon ulazi pokunjeno obor-kneginja)
Fazanka (zaprepašćeno): Otkud vi kod mene! Nikada vas nisam ovde videla...
Obor-kneginja (sa uzdahom): Eh, nikada ni mene nisu zanimale gatare... Dobar dan, Fazanka, vidim da ti nešto nije po volji?
Fazanka: Eh, draga kneginjo, ostavili svi Fazanku na cedilu. Nisam nikome više bitna. Dok beoše izbori svima sam bila dobra. Ajde, otvori nam tarot Fazanka, pogledni u karte, gataj mi u dlan, gledaj mi u šoljicu, baci koju šaku pasulja... A sad, ko da sam šugava.
Obor-kneginja (stoički): Istina boli, Fazanka. Ljudi vole da im se pričaju bajke. Znam ja to vrlo dobro. Na kraju, udala sam se za političara, zar ne? Eto ih slave novu izbornu pobedu. Raduju se kao deca kad dobiju novu vožnju na ringišpilu, kad im kupiš šećernu jabuku i mećik.
Fazanka: Mudro zboriš, kneginjo, nego kojim dobrom si došla kod mene u salon? Ne izgledaš mi baš toliko naivno, imaš to 'gradžansko' držanje i inat stare usedelice.
Obor-kneginja (stidljivo): Pa ovaj, ovako, sestro, mislila sam da mi vidiš malo tu ljubavnu magiju, kako bih ti rekla, ovaj, stara ljubav je u pitanju...
Fazanka (posprdno): Ah, opet muškarci! Dosadila i tebi znači ista tepsija, isti tanjir i iste gaće da pereš...
Obor-kneginja (pokunjeno): Tako nekako...
Fazanka: Nego kako misliš da ostvarimo taj magijski kontakt? Imaš li neki predmet od tog ili neku sliku bar?
Obor-kneginja (iz džepa vadi fotos): Eto, ovo je slika Ljubiše iz maturantskog godišnjaka. (na slici naočit mladić sa šeširom, koji u licu podseća malo na Đenku iz 'Maratonaca').
Fazanka: Lep je Ljubiša, nema šta...
Obor-kneginja (šiparički razneženo): Uf... još kako.
Fazanka (pretura po škrinji): Ništa, sad će teta Fazanka da pronađe sve šta nam treba za tu magiju srca. (pali poseban svećnjak sa raznobojnim svećama). Evo tu je venac belog luka, slavsko žito, rep od slepog miša, jaje od prepelice, polen prve ljubičice u rano proleće, sveža lisičja krv, mleko od magarice, slatko od crne ribizle, da, da, to je posebno važno... I, na kraju, tu je moja porodična amajlija, lančić sa priveskom u obliku Kupidona.
Obor-kneginja (iznenađeno): Pa ti to imaš celu recepturu, opasna si ti vračara, moja Fazanka!
Fazanka (ponosno): Eh, generacije i generacije mojih predaka bavile su se magijom i alhemijom. Jeste, nekada su moje čukunčukun-bake proganjali kao veštice i spaljivali na lomači, ali onda je došlo to novo, kako kažu, prosvetiteljsko doba. Ljudi su se emancipovali, otvorene su škole i tako...malo-pomalo stigosmo i do mog salona za gatanje. Vidiš, to je čista nauka i progres, nema tu ničeg mračnog i sujevernog.
Obor-kneginja: Eh, sad imamo sve i svašta. Sećam se, u vreme moje bake nije bilo ni gumice za kosu. A sad, kozmetički saloni, manikiri, pedikiri. Trista čuda...
Fazanka (izbeči oči ko zaumna): Hokus, pokus, preparandus, iže jesi a možda i nisi, abrakadabra ljubiša iša iša pa se upiša... (počne da metaniše i kadi mirišljavim travkama po salonu, ceo ritual traje desetak minuta)...
Obor-kneginja (opijena mirisima): Meni se od svega ovoga zavrtelo u glavi...
Fazanka (otvara širom pendžer): Eto, to je to, sad može da duneš u svećice, to je tvoja uloga i magija će biti odmah poslata do onoga koga željno priželjkuješ.
Obor-kneginja (duva u sveće): Eto, nešto je prostrujalo mojim telom, neka energija. Čudesna si, Fazanka. Nego, kazuj, kol'ko sam ti dužna za sve ovo?
Fazanka (hladno): Ništa.
Obor-kneginja (začuđeno): Kako ništa, pa zar ne radiš za novac?
Fazanka: Radim, naravno. Nego prvoj mušteriji a naročito kada si ti, kneginjo, u pitanju, ne naplaćujem ništa. (više za sebe) Ko jednom okusi Fazankinu magiju, vraća se uvek po repete... moja je magija ko duhovna baklava.
Obor-kneginja (srećno): E, pa hvala ti od srca, draga Fazanka. Šta bismo bi u čaršiji da nije tebe. Ti si naša spiritualna majka, naš palanački totem. Samo o ovome nikom ni reči!
Fazanka: Hvala i tebi, mila kneginjo, na lepim rečima. I pozdravi mi obor-kneza! Naravno, o svemu ovome nikome ni reči. Ćuti Fazanka ko zalivena. (namignu sebi u ogledalu)
5. (kafana „Tri bekrije“, za stolom sede opozicionari)
Profesor Božović (zamišljen): I bi šta bi...
Doktor Žarković (zamišljen): Bi šta bi...
Perica Džunić (ko iz topa): Ajde, šta ste obesili te noseve, pokrali nas po selima i napunili glasačke kutije po grobljima. Idemo sutra u Bazovik da pitamo žive za koga su glasali mrtvi! Ako živi kriju istinu, mrtva usta ne lažu...
Profesor Božović: I onaj Jovica Udvorica iz GIK-a. Nije mogao da se seti ni kako nam se zvala izborna lista.
Doktor Žarković: Možda posti čovek pa izbegava večeru...
Profesor Božović: Šta ti misliš, Ćirkoviću, nešto si mi tih?...
Toma Ćirković: Posle glasanja nema kajanja, opet nas je knez jeftinim trikovima nasamario.
Perica Džunić (jetko): Boranija je to.
Toma Ćirković: Slažem se, igrali smo po njegovim pravilima. Jasno je da je izborna trka u startu bila nameštena. To vam je kao trka na hipodromu. Obor-knez je imao rasnog konja iz elitne konjušnice, najbolja zobnica, disk-džokej vitak ko pritka, dok smo mi taljigali kljuse sa prebijenom nogom... Još smo izgubili trku u poslednjih sto metara.
Perica Džunić (podrugljivo): Paž Coke onomad u Velikom Selu zajašio magare.
Toma Ćirković (zamišlja scenu): E, to je bila slika za pamćenje! Zlatno magare Apulejevo. Ko zna, možda je Fazanka svojom magijom pretvorila žbira u magarca, nešto ga više i ne viđam ovih dana... kao da je posle izbora izgubio svoj žbirovski njuh...
Perica Džunić: Ne sekiraj se, gledaj samo oko sebe pažljivo, ko zna čije konce povlačimo, možda smo i mi samo marionete u nečijim rukama... Žbirovi su dobili nagradno odsustvo.
Profesor Božović: Nego, kako i šta dalje? Pare su se potrošile. Izbori su gotovi.
Doktor Žarković: Polako, borba se i dalje vodi, sve dok je pacijent živ i dok diše, ima nade.
Profesor Božović: Da, vodićemo mi ovi borbu i dalje, viteški, u stvari, prava borba za promene tek sad počinje.
Toma Ćirković (zamišljeno, u stihu): Borićemo se za svaku ulicu, za svaki udžerak, za svaku kuću. Borićemo se za svaku reku, svaki klokot, svaku masnicu plaveti, na ustalasanoj vodenoj plohi...
(muzika sa kafanskog razglasa poprima melanholične tonove starogradskih sevdalinki, dok je napolju na ulice izašao silan čaršijski svet, uskomešan u svojim svakodnevnim obavezama, obasjan zimskim suncem koje polako otapa sneg... Za to vreme mir i tišina u rezidenciji obor-kneza kod Keja)
Obor-knez (zamišljeno hoda po sobi): Uh, izbori su prošli ali nešto me iznutra stišće... Nisam se prejeo, nisam se toliko ni napio dok smo slavili pobedu sa trubačima... Uf, nešto drugo je u pitanju... (gleda sebe ispitivački u ogledalo)... Ko si ti? Ja nisam nakazan, nisam grbav, ne šepam. Nisam tol'ko ni ružan za svoje godine kao ti... Dobro, ostarilo se na toj funkciji, i kaiš je popustio, krkalo se dobro po kafanama... Ali, ne, nije to, nije to... Nije to do godina, nije ni do izgleda. Nije do dobrog jela ni dobrih žena, nešto drugo je u pitanju... Ali šta? Ko si ti? (okreće se prema publici) Da nije možda savest sad proradila? Ja, obor-knez, kradem izbore? Ha-ha-ha. Pa otkud vam te trice i kučine! Reko vam je ko? Ona crna opozicija? Pa oni bi dupe dali da budu na mom mestu, da mogu i oni da kradu, da žderu i da loču... Uf. Nešto me u'vatilo. (opet za sebe) Kakva crna savest. Tog pacova sam davno otrovao u podrumu. Politika je mišomor za savest. Ja bar to najbolje znam! (izlazi na balkon i posmatra vidikovac) I sneg se brzo otopio, a baš lepo zabelelo juče, ceo Kej. I deca se silno igrala i sankala... Sad će opet ova bljuzgavica i ovo silno blato, blato, blato...
(u tom trenutku ulazi paž, malo zbunjen što je ulovio svog kneza kako priča sam sa sobom)
Paž: Čestiti kneže...
Obor-knez: Ćuti, Coke, ne pričaj, dođi ovde da ti pokažem nešto... Vidiš, ovaj grad i ove ljude dole što prolaze i idu svojim poslom, ove dućane, mostove, ove krovove i dimnjake...
Paž: Naravno da vidim, čestiti kneže...
Obor-knež (ljubi paža u čelo): Sve ovo će jednog dana biti tvoje...
Paž (nije mu jasno): Kako vi kažete, obor-kneže.
Obor-knez: Naravno, kao i ono blato dole na putu...
Paž (začuđeno): Kakvo blato?
Obor-knez: Nego, pusti sad to, nešto mi nije u redu, glava me boli, verovatno od slavlja, odoh ja malo u šetnju... Uzmi i ti Coke slobodan dan, ma uzmi ceo godišnji odmor, zaslužio si uživanje... Izbori su naši, Coke, samo naši!... Knez je naš!... (paž ga i dalje posmatra u neverici)
Obor-knez šeta gradom
Hodam sam kroz moj grad.
Umoran od mnogih borbi,
razvejao sam svoj i tuđ jad,
umal’ glava da bude u torbi.
Uspešnim radom verne vojske
Sprovedosmo taj plan u delo.
Pritisci, ucene, na kraju pak
prevagu donelo naše selo.
Nastavljam gde sam stao.
Sastavljam staru ekipu.
Građanima biće: Jao!
Trpeće moju lukac-elitu.
Postavljaju u moju slavu
miljokaze i krajputaše.
Za mene uvek daju glavu.
Odabrao sam im foteljaše.
Za kafanskim stolom su prvi.
Znaju menije i vinske karte.
Niko od njih na pod ne strvi,
svako zna pečenje da satre.
Posao teče, procenti stižu,
sve natenane i polagano.
Novi ljudi se u elitu uzdižu,
mafija kroji posao legalno.
Al’ nemir mi jednu brigu stvara:
Da li usrećujem svog gospodara?
On pozove il’ pošalje pozivnice:
Oduva me ko prtku od sapunice!
Neću sada na to da mislim,
kad smo, opet, Pirot pritisli.
Nastavljamo gde smo stali,
Gazi kroz blato, nismo još pali.
(zavesa, kraj komada)
Kulturna ilegala Pirot
