“Kažem vam, sitni ljudi, pređeni u životu,
pretučeni, pljačkani, večito izrabljivani, upozoravam vas, kad moćnici ovog
sveta počnu da vas vole, znači da nameravaju da vas pretvore u meso za topove.
To je onaj znak... I on nikad ne vara.”
Luj-Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći
Budim se. Misli su mi se zgusnule kao popodnevni puding od vanile. Neko kusa moje dane i oblaporno oblizuje moju omiljenu kašičicu. Nekoga muči moja insomnija. San noćima ne dolazi, uprkos iscrpljenosti tela, a kada se napokon desi, projektuje guste snopove slika koje danima tumačim kao alternativnu stvarnost, onu koja se dešava na rubu nesvestice, sinkopiranu osećanjem ličnog poraza. Onu u kojoj ne želim da učestvujem. Negde je već zapisan svaki moj pokret i trzaj, svaka moja neizgovorena reč, čitava motorika duše navijena je preko zupčanika velikog mehanizma, koji se pokvario. Ni tamo ni ovde. Klatno perpetuira u prazno. A opet, sve su stvarnosti u meni, onemogućene izborom. Otvaram prozor i zijam u ono što jedino preostane kad utuli sva svetlost, kad odasvud zavijori mrak. Koliko je sati?
Sveže i prohladno jutro. Dreždim na peronu. Noćas nisam imao sna. A onda i taj piskutavi zvuk melodije sa telefona. Ubitačan kao svrdlo, klistir za ušne školjke. Doručkovah s nogu, popih kafu (sa malo šećera i mleka), i eto me gde cupkam kao nervozna kamenjarka. Tu su i ostali, u trojkama i četvorkama, izmileli iz okolnih ulica poput žohara. Svako nosi pod mišicom transparent, stranačku zastavu, namotanu trobojku. Dvojica momaka, ne više od dvadeset i pet godina, jedan musavi debeljko s useknutim podvoljcima ispod kragne, drugi suvonjav ko pritka, razgovarahu. „I kažem ti ja, pazi na bodove. Sinoć sam do kasno pisao komentare, važno je da budeš stalno onlajn, minusi i plusevi nisu dovoljni, za to postoje i programi“, „Tja – uzvrati žgoljavko – pišem koliko mogu, nisam ja jebeni Dostojevski, poslednji put sam toliko pisao u srednjoj školi kada smo radili pismeni na slobodnu temu. Nikad nisam ubô više od trojke.“
Botovi. Znam ih samo iz viđenja, preko stranačke centrale. Ni jedan ni drugi ne bi umeli vezanog vola da ubodu u dupe, toliko su promućurni. Ipak, vremena su takva, svaka mrvica sa partijske trpeze je za njih gozba. To i obećanje o zaposlenju u javnom sektoru, ugovor za stalno. Džek-pot stranačkog zapošljavanja u Srbiji. Dotle, ćuti i botuj, skupljaj kapilarce, tapši i kliči na mitinzima. Dve gospođe dolaze iz suprotnom smera. Čavrljaju.
„Moj Miša se onomad zaposli u pošti, Marija je apsolvent medicine. Oboje u stranku, nije meni do mene, meni nije ništa teško. Kude mi kažu, tu č’idem, evo, već mi je treći miting u dva meseca“. «Blago tebi, Katice, moja bratanica još čeka na posao u struku a sestrić, budala, navija za opoziciju, kaže da smo prodane duše. Ma dala bih mu ja po...“
Olga i Katica. Stare laktašice. Kako koja stranka dođe na vlast, obe tetke se uzmuvaju, uzmašu novim članskim kartama kao lepezom u prvim redovima na stranačkim konferencijama. Po zanimanju domaćice. Volele bi da se danas popodne prošetaju Kalemegdanom, pazare neki suvenir. Možda i zaslade kuglom sladoleda pride. Za danas je najavljeno sunčano vreme, temperatura do tridesetog podeoka. Ubrzo su iz svih sporednih ulica povrvele mešovite grupice, ove se izmešaše da bi se svi skupa zgusnuli na trgu pred glavnom poštom. Više se nisu mogli čuti pojedinačni glasovi već samo brundavi žagor gomile. Tada se iz skupine izdvojiše tzv. vođe puta, članovi opštinskog odbora stranke, konfidenti, zaduženi za ispunjenje zadate kvote. Očekivalo se oko sedam punih autobusa koji su iza njihovih leđa već pristizali u konvoju, te se rasporediše jedan iza drugog duž ivice kolovoza.
Meni zapade vožnja na samom čelu kolone. Naš predvodnik, Zonđa, savetnik gradonačelnika za sport i kulturu (po zanimanju bivši moler), poput odeljenskog starešine izbroja tačan broj putnika a ostale preuzeše stranačke kolege. Unutar autobusa svako se vrpoljio i muvao da zauzme što bolje mesto, napred ili skroz pozadi, pored prozora. Bus za tili čas ispuni. I sâm se uglavih pored neke babuskere, iako sam očijukao dve zanosne studentkinje od kojih crnka, prezrivo me pogledavši, sačuva mesto plavokosoj drugarici. Zonđa proturi list papira sa tabelom u ekselu, koju je svako trebalo da popuni svojim imenom i prezimenom, kao i brojem mobilnog – za slučaj da se neko izgubi u masi. Potom održa prigodan govor o tehničkim detaljima mitingaškog okupljanja, mestu silaska i ponašanju na samom skupu. Podeli svakome partijske rekvizite, zastavice, bedževe i nešto propagandnog materijala; sendviče sa šunkom ćemo dobiti malo kasnije.
Sa’ kad otidemo u Beograd, nemo’ se trovite ko da ste goveda raspuštena na livadu. Svako da se uc’kli u men, vođu, i da se na nigde ne odvaja, kome se moča neka se olakša predi Bubanj potok. Beograd je to, ima lopovi, džeparoši, svakakva ološarija... Drugo, kad stignemo predi skupštinutu, mi če se odvojimo malo ponatam, prema ćoše neko, znači na samiti skup, ne mora se natrtimo do binutu i nema kvo ni da se pa vidi tolko. Če pookamo malko kako sam vam sve objasnil. Ua lopovi, za opoziciju. Vučiću, Pirot je uz tebe. Za ostali koji pričaju, koj đi pa jebe. Transparentiti i šetalicata napred, da se znaje koji smo i otkude smo. Te da ne kažu da nesmo bili. Dnevnicu če vi razdelim čim dojdemo tam’ i po jed’n senvič. Tolko vi je. Neste pokarani na svadbu. Ovo odrađujemo zato što mora teka i nema raspravija. Ako se nekoj mnogo pravi pametan, če ga precrtam na listutu pa neka mu posle dupe jako na rabotu u ponedeljak. E teka. Rek’l sam kvo je trebalo. Ima li nekoj pitanja. Nema. Ok, majstore, vozi.
Tokom vožnje osmotrih partijaše. Bakutaner do mene nalivaše se vodom iz flašice kao govedo na pojilu, ne bi li prevarila nekontrolisano štucanje. Studentkinje u redu ispred domunđavale su se pogleda zalepljenog za ekran mobilnog. Njima je ovaj miting nalikovao đačkoj ekskurziji, one bi sada najradije đuskale uz narodnjake. Smejulje se i kikoću. Babonjak odsečno zavrte glavom u znak negodovanja. Iii-jaaa. Oštuca. Dva reda napred Katica i Olga drndaju kao muljače za grožđe. One bi tako satima mogle da toroču o svačemu, naporne poput sportskih komentatora na radiju. Njima je odlazak na miting jedna lepa prolećna promenada, melem za dušu, ugođaj koji će se dugo prepričavati rodbini za slavskom trpezom. Što se ostalih tiče, kako koji, redom po platnom spisku. Kada bi se nasumice skupljali na ulici i đuture ubacivali u autobuse, ne bi se puno razlikovali po mentalnom sklopu. A bilo ih je raznih. Bradatih barjaktara, stranačkih vodonoša i kafekuvara, penzosa što čitav svoj vek proživeše uz kultove raznih vođa, radnika lokalne fabrike ucenjenih od sindikalnih lidera, besposlene studentarije, beslovesnih čilagera i bakuta, uredno kravatiranih opštinskih funkcionera u skupim odelima, te svakojakog polusveta iz javnog sektora. Ovi potonji, duvači kancelarijske prašine i džabalebi na budžetskoj sisi, oduvek su imali taj pogled ničim izazvanog samopoštovanja, koji kod svakog izvan stranačke sekte s pravom izaziva podozrenje. Stranački nakot. Tako sam ih barem ja video. Ovo mi je prvi put da odlazim na ovakve skupove, koliko juče učlanio sam se u vladajuću stranku, ucenjen od direktora škole u kojoj sam zimus počeo da radim kao nastavnik na određeno vreme. Na neki prijatan način osećao sam se kao uljez, mirođija u bljutavoj klin-čorbi (samo što u ovoj čorbuljini, za razliku od narodnog predanja, klin nikada nije izvađen te nesnosno grebe po dnu kazana ko pokvarena plomba).
Negde na pola puta usledi pauza od desetak minuta. Oni sa slabijom bešikom stuštiše se ka toaletu unutar kafe-restorana pored benzinske pumpe. Barjaktar Radiša, sa maslinastozelenom šajkačom na glavi, razvi trobojku i zamahnu iz dosade. Bljesnu kokarda na suncu. Druže, nemoj, molim te, ovde s tim da mašeš, polomićeš staklo, učtivo ga opomenu radnik na pumpi. Pardon, pardon, samo vežbam za miting, izvini se kulturiška Radiša Barjaktarević. Kada se ovaj okrenu, Rade mu na kvarnjaka načini pokaz srednjim prstom.
Za to vreme ostali besciljno šetahu parkingom. Kao raštrkane ovčice na proplanku dok se pastir olakšava iza vrbe. U jednom trenutku duž autoputa ukaza se konvoj od dvadeset autobusa. Svi imaju stranačka obeležja, a na šoferšajbni sa suvozačeve strane nadulo se Vođino lice sa postera nalik spužvastoj krofni. Napućene usne kao u stuporu. Radiša zavijori zastavom i zaklikta. Autobusi zatrubiše u znak otpozdrava. Dolazili su iz Niša, Aleksinca, Leskovca, Vranja, Bosilegrada, Bele Palanke...
Sa posebnom znatiželjom osmotrih lica putnika u koloni koja je odmicala ka prestonici. Logoraški bleda, ravnodušna, tupa. Neka su mu se činila pomirena sa socijalnom bedom, druga možda i besna, zakrvavljenih očiju od nespavanja, lažnih stranačkih obećanja, višesatnog putovanja i tegljenja kao u stočnim vagonima. Neka su nevešto glumila osmeh i kezila se nekome napolju, možda sopstvenom odrazu u staklu autobusa. Možda su zaista i mrzela sebe, dok su grizla i žvakala taj bajati sendvič sa maslacem i šunkom. Možda su svi oni u napetom iščekivanju da ih neko trgne i ošamari, zapljusne hladnom vodurinom, ne bi li se konačno razbudili iz ovog košmara, iz ove poltronske zbilje u kojoj su samo obični pijuni, jeftini najamnici i maketari.
Tako sam otprilike mogao da zamišljam ovaj suludi konvoj koji je protutnjao kao vašarska iluzija. Ipak, moja se cirkuska družina ponovo okupi, „trčomoči“ olakšanih bešika, botovi i skutonoše tiskaše se pred autobusom. Pol'k de, nema ni Beograd pobegne, goropadio se Zonđa, dok se na prolazu kvoterbekovski porvao s bakonjom iz mog dvoseda.
Vozi, majstore! Dame i gospodo, više nema stajanjе!
Beograd. Grad na ušću dveju reka, panonsko-balkanska razmeđa, vinčansko-keltsko-rimsko-turski serijal u nastavcima, vekovima poznat po sukobu između došljaka i starosedelaca. Čim se promene dve generacije, stari došljaci se urbanizuju i pljuju nove dođoše. Novi zatiru tragove starima. Autohtonisti su danas prepoznatljivi po novogovoru i slengu, došljaci po dijalekatskoj egzotici. Po duhu istorije, koji nije ništa do tragi-farsična ciklizacija, svako spontano događanje naroda obično je prolegomena u procese koji se okončavaju slomom države i porazom društva. Kako će se na koncu sve ovo završiti? Da li je, možda, neko od dustabanlija iz autobusa postavio sebi slično pitanje? Moja se grupa po silasku iz autobusa vojnički postroji na peronu. Sledi odsudni pohod na skupštinski plato. Prevođeni Radišom i Zonđom grabili su ka Drvaru, odnosno Picinom parku i Kameničkoj ulici.
Savlađujući uspon Zelenog venca bili se samo uzvodni rukavac u matici od hiljadu stranačkih aktivista. Već po izbijanju na Terazije i tih hiljadu postade pritoka u desetostruko brojnijoj naplavini koja se neprekidno dolivala iz različitih pravaca. Kod Terazijske česme dva se izgladnela psa otimahu oko koske. Izgledaše poput onih Ensorovih lobanja pod šubarama sa slike, koje se čeljustima bore za istu ljudsku kost. Bacih psima polovinu svog sendviča, no i pored toga borba bi nemilosrdnija. Već na Trgu Nikole Pašića prvi veliki zastoj. Iako je saobraćaj svuda zatvoren zbog mitinga, ovolika bulumenta sama sebi ograničava slobodu kretanja. Pragmatični vođa puta, bivši moler Zoran Nikolić, uvreba priliku i zagnjuri u bočnu struju po obodu. Svi ostali utekoše za njim. Ova ih zaobilaznica odvuče na drugu stranu, prema gradskoj skupštini. Posle pola sata gurkanja i plutanja, nošeni plimom i osekom mitingaškog talasanja od stotinu hiljada tela, usidriše se negde ka sredini, s odstupnicom prema Pionirskom parku. Ostale grupice predvođene članovima lokalnog odbora plutaju raštrkane u mnoštvu, kao ovčice u superstadu. U ovom brobonjskom povodnju svako pliva, davi se i spasava za sebe. Uostalom, on je svoj partijski zadatak ispunio. Drvar je odbranjen.
Patriotske pesme sa razglasa. Ko da mi uzme iz moje duše Ko-so-vo? Napevi folkera i pop-rok veterana, onih koji se iznajmljuju za svaku vlast poput eskort-dama. Ulickani voditelj, sa slušalicama u visini usta, najavljuje Vođu.
I onda se dešava nešto zaumno. Zaglušujući huk koji se poput grmljavine prolama u vulkansku erupciju oduševljenja i grgoljavo odjekuje kao vrisak utopljenika u bezdanom kanjonu. Hiljade zastava i transparenata sa likom Vođe koji posmatra samog sebe, kao narcis i refleksija na vodi. Krešendo idolopokloničkih masa koji su sada na stotinu metara od svog faraona, svog anunakija, mesije i božanskog pastira. Zigurat bljesnu obasjan laserskim snopovima, baklje prinose paljenicu izabranom Čoveku od pruća!
Vođa se kezi, maše, oblizuje mesnate usne i metaniše. Potom održa dosadan govor o napretku, tiradu samohvale, pohvalu svog istorijskog projavljenja, slovo o srećnoj budućnosti koja samo što nije. Svetina je zapljeskala, zaurlala, zakmečala, procmizdrila. Bakutaneri obrisaše suze maramicom, omladinci se selfiraše hvatajući Vođin lik u daljini kao sunce u zenitu. Ja se, inspirisan mitingaškom atmosferom, prisetih završne scene filma „Parfem“, u kojoj glavni junak, olfaktorni alhemičar i ubica, trenutak pre pogubljenja na stratištu, otvara bočicu tajanstvenog mirisa koji, nošen vetrom kroz rulju, izaziva masovne orgije...
Po završetku mitinga, Zonđa okupi bratiju. Bliži se suton. Svi se osećaju izmrcvareno, s onim osećajem raščaravanja u zenicama koji je primetan kod publike koja napušta koncertnu dvoranu. Prateći liniju odstupnice, sporohodno se povlačeći, ovi emotivni ranjenici, s izdrndanim transparentima i izgužvanim zastavama, ove „kurve događanja naroda“ nekako dobauljaše do autobusa. Onda ponovno brojanje, razvrstavanje, laktanje. Već pri prolasku naplatne rampe kod Bubanj potoka, Radiša, malko nacvrcan rakijom iz flašice koju je sve vreme krio kod sebe, zapeva ravnogorske sevdalinke. Studentkinje prelistavahu usnimljene selfije na telefonu. Bakonja pored mene zamulja okrajke sendviča s užeglom šunkom. Mene, uljuljkanog vožnjom autoputem, već uhvati polusan, dok se botovi pozadi takmiče u brzom pisanju komentara na vesti o velikom mitingu vladajuće stranke.
Na sedištu iza šofera Zonđine oči, kao stepskoj lisici, zacakliše u mraku.
Нема коментара:
Постави коментар