Nova lica:
Profesor Božović, nosilac opozicione liste
Doktor Žarković, opozicionar
Perica Džunić, opozicionar
Toma Ćirković, satiričar
Ponosni žitelji Velikog Sela
Pređašnji
II čin
1. (Izborni štab opozicije)
Perica Džunić (hamletovski, ko iz topa): Nešto je trulo u srezu Pirotskom!
Doktor Žarković (prihvata nabačeno đule za volej): A to šta je trulo, pokazaće izborna obdukcija ili kako naš narod voli kaže: operacija uspela, pacijent umro. Nadam se samo da će ova vlast posle sreskih izbora već jednom da lipše.
Profesor Božović (zamišljeno): Bliže se izbori a mi nemamo još jasan plan, nemamo novac za skupu kampanju, nemamo pristup lokalnim medijima, dok su neki od nas prvi put u politici... Da ne govorimo da nemamo ni dovoljno ljudi na terenu. A opet nešto miriše u vazduhu, budi se nova nada.
Perica Džunić (jetko): Mirišu promincle. Opoganili su ceo grad svojim policijsko-žbirovskim aparatom, ali zato po apotekama prodaju te proklete promincle! Ne mogu ni u kafanu više da uđem da ne zateknem obor-kneza sa nekim lažnim desničarem. Eto, onomad uđem ja u Etno kompleks „Nišavsku kotlinu“, kad obor-knez seiri sa čitavom sreskom svitom, dok mu mlada pevaljka na stolu igra trbušni ples. Boranijo!!!
Toma Ćirković, satiričar (krišom od Perice stavlja prominclu u usta): Sve će to narod jednog dana motkom pozlatiti! Kako književnost veli: Tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje. Sad vrh sablje kruna visi, sad vrh krune sablja pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi, rob je sada.
Perica Džunić: Lepo ti to slažeš u stihove ali džaba, narod je glup i zatucan! Draži im je sendvič u ruci nego sloboda na grani! Eto ih kod kneza po ceo dan se guraju ko će da dođe na red za prijem. Moljakaju ga za posao svoje dece dok im se on grohotom kezi iza tapaciranih vrata, a pigmejski paž Colić ih tera štapom sa opštinskog praga ko da su gubavci.
Profesor Božović: Strašno je sve to što se radi.
Doktor Žarković: Strašno jeste, ali nemamo više kud. To vam je kao kada pacijent dođe sa karcinomom, dužnost je moja kao lekara da mu saopštim istinu, a ne da ga lažem u lice. I ovo društvo je bolesno. Dijagnoza je jasna. Nemamo drugi izbor nego da ga hitno operišemo. Ako to sad ne uradimo, nestaćemo kao narod... Raseliće se i ono malo školovanih, a ostaće nam hulje i secikese da nam se u lice smeju...
Perica Džunić: Panduri da nas biju a kriminalci da nad nama vladaju!
Toma Ćirković: Ostaće, drugari, ova kaljuga po ulicama, prituljena rasveta po sokacima, skorojevići koji jure u svojim skupim kočijama i poneki revnosni žbir da njuši korake zadocnelih švalera...
Profesor Božović: Nego, hajde prvo da smislimo naš predizborni slogan i ujedno naziv liste!
Perica Džunić: Da, da slogan, mora to da bude jaka politička poruka, recimo: Ujedinjeni protiv korupcije i kriminala!
Doktor Žarković: Ili da bude – Sada imaš za koga da glasaš!
Profesor Božović: Sve to može za slogan, ali treba nam nešto sažetije, nešto jezgrovitije da bude naziv naše izborne liste!
Toma Ćirković: ’Poslednja obor-kneževa večera’. Neka se naša opoziciona lista zove tako. Treba da zvuči pomalo i epski, ako hoćete i biblijski. Mi smo ona kost u grlu kojom treba da se zagrcne naš mesijanski obor-knez, kost koju neće moći da ispljune. Kost u obliku krsta. Čak ni paž Colić neće biti na visini zadatka da ga potapša po grbači, zbog svoje moralne niskosti... Kost koja će ga na kraju ugušiti, iznutra politički razapeti.
Perica Džunić: Mudro zboriš, Tomo, jeste da mi to sve previše zvuči pesnički, ali...
Doktor Žarković (kao da gleda u snimak kosti sa rendgena): Ima tu nešto, slažem se...
Profesor Božović (zaključuje): Da, da, neka bude izborna Lista „Poslednja obor-kneževa večera“. To smo, dakle, rešili.
Perica Džunić: A sad da vidimo raspored stranačkih zaduženja na terenu, moramo svojim prisustvom da pokrijemo ceo Pirotski srez. Naša reč kritike obor-kneževe vlasti mora da se čuje kako u gradskom jezgru, takozvanom krugu „volovske dvojke“, tako isto i u najzabačenijem kraju seoskih atara u srezu. Jedino tako ako budemo stalno na terenu aktivni, imamo šanse na izborima... Znam ja njih dvadeset godina, mali je ovo srez koliki su oni razbojnici! Boranija je to.
Doktor Žarković: Ja ću preuzeti sva sela na Kružnom putu i neka staroplaninska, znam mnoge seljane, čuvajmo se samo kmetova, naročito ovih galantnih i poštenih... Dok sam stažirao kao seoski lekar, nema kuće gde nisam svratio na rakijicu i meze. A možemo, profesore Božoviću, svi zajedno da svakog dana obiđemo po jedno selo i mesnu zajednicu u gradu sa odbornicima, održimo govor i razgovaramo sa meštanima.
Profesor Božović: Odlično, Žare. Ti, Perice, preuzmi onda sve gradske kafane i prigradske mehane, tamo gde se skuplja napredna socijalistička omladina, politički agituj na svakom mestu, drži zapaljive govore protiv obor-kneževog kriminala i sreske korupcije, onako samo kako ti umeš i znaš.
Perica Džunić: Razume se, objasniće im Perica Džunić kulinarski koje meso ide uz sitnu boraniju u ovom srezu Pirotskom!
Toma Ćirković: A ja, kako bih se ja uklopio u rad opozicije pred izbore?
Profesor Božović: Ti si, Tomo, dobar za pisanje satire. Nosi svoje priče, drame, pesme, sve što imaš i što ćeš napisati, pravo u ’Slobodu’. Tamo neka ti to štampaju iz broja u broj, zavuci im ga onako sa pijetetom. I pošalji obavezno priču Mišku Ćurčiću na sreski konkurs za kratku priču. Već su te nagrađivali za vreme epidemije svinjskog gripa, tvoje reč u srezu uvek se čitala s poštovanjem...
Toma Ćirković: Jašta, upravo sam počeo sa pisanjem drame: ’Rapsodija u blatu’. Biće to prva satirična drama sa političkom sadržinom u srezu. Sa eksplicitnim scenama ljudske gluposti ljudi koji obnašaju javne funkcije na lokalu. Sve u čast obor-kneza i njegovim posilnih. S poštovanjem.
Profesor Božović: Jednog dana, kada oslobodimo srez kneževog apsolutizma, to bi moglo da se igra u pirotskom pozorištu. Eto, Žuća bi mogao da igra obor-kneza.
Toma Ćirković: Naravno, potencijal komada zastrašujuće je posprdan.
Profesor Božović: Onda, prijatelji, saborci, sada imamo plan našeg političkog delovanja, sada samo hrabro i krenimo u srez da agitujemo protivu obor-kneza! Sloboda je nadohvat ruku, moramo se svi zajedno izboriti za promene u srezu!
2. (obor-kneževa rezidencija, rano izjutra)
Obor-knez (za trpezarijskim stolom): Uf, uf, uf... Glaaava...uf
Obor-kneginja: Šta je bilo, Gladane?
Obor-knez: Ćuti, Bubice, glaaava me rastura...uf, uf...
Obor-kneginja: Pa popij jedan brufen, šta skičiš ko prasac koji je zaglavio nogu međ’ tarabe.
Obor-knez: I sanjao sam nešto mnogo ružno, Bubili...
Obor-kneginja: Šta si ružno sanjao?
Obor-knez: Nešto skroz mračno... Kao idem noću kroz šumu, mrkli mrak... I idem, idem... Pod čizmama mi pucaju grančice, ne vidim prst pred okom, samo malo mesečine mi osvetljava put, kad nešto šušne!...
Obor-kneginja (uplašeno se trgne): Šta šušne?
Obor-knez: Pogledam malo bolje, kad ono – veverica, ništa, produžim dalje u snu...
Obor-kneginja: (odahne) Aaah, dobro ako je veverica samo...
Obor-knez (gleda nekud u daljinu): Koračam još malo dalje, kad ono opet šušne...
Obor-kneginja: Uf! Pa šta sad šušnje?
Obor-knez (zaigra mu oko): Lisica.
Obor-kneginja: Ma dobro, lisica nije strašna, jeste noć je, mrkli mrak i nije zgodno, ali opet...
Obor-knez: Čekaj bre, stani malo da ti ispričam do kraja... Krenem još malo dalje, izbijem pred neku pećinu, kad preda mnom iskoči – medved!
Obor-kneginja: (zine od straha) ... Aaah!
Obor-knez: E tu, sam se usro, Bubi, upiškao kao paž onomad u kancelariji... Dakle, bežim nizbrdo, uzbrdo, bežim niz šumu, kroz polje, probijam se kroz klipove kukuruza...uh, uh... I, na kraju, nekako mu pobegnem. C-c-c.
Obor-kneginja: Šta bi to moglo da znači?
Obor-knez: Ne znam, pitaću Fazanku od sutra, mada kuja će odmah da traži pare za to tumačenje sna.
Obor-kneginja: Čekaj, imam ja sanovnik negde u škrinji... (pretura po sobi) Aham, evo ga, iz 1933. Prvo sresko izdanje, sa potpisom presvete igumanije. Evo, časak samo da nađem. Medved, medved, med... Evo ga. (čita) ’Ako vas medved u snu juri, to može značiti da pokušavate da ignorišete neke ozbiljne probleme sa kojima se možda suočavate u svom životu...’ Eto šta je, pa izbori, naravno! More te brige zbog opozicije!
Obor-knez: Sigurno, Bubice, ja jesam knez gvozdene volje za narod, ali iznutra, u duši sam ipak krhko ljudsko biće, kao i svi ostali... (bolećivo) I mi političari imamo dušu, zar ne?
Obor-kneginja: Ma, naravno, siroti Gladane, Vlastiću moj, proći će sve to, de, de... Videćeš i sam, kad prođu ovi sreski izbori, taj opasni šumski medved će se pretvoriti u plišanog medu, u običnu dečju igračku...
Obor-knez: Daj Bože da si u pravu, Bubice, nego, ne mogu sad da doručkujem, pozovi mi paža, kupiće mi on sirenjakvu ispred Opštine, ljubim te...
(utom neko pozvoni na vrata obor-kneževog doma, služavka uvodi gospodina u gunju)
Obor-knez (iznenađeno): O, kojim dobrom, Jogurte! Nisam te video još od proslave!
Jogurt, kmet, socijalista: Zzzzzdraavo, knežžže, mmmfff
Obor-kneginja (više za sebe): Uh, sad će ovaj da mi mumla od rano jutro. (odlazi u svoje odaje)
Obor-knez: Kaži, Jogi, šta mogu da učinim za tebe?
Jogurt: Mmmmm, žžžždddd, knjjjjjauuu, fffffffdržžžžžžžž
Obor-knez: Ako sam te dobro razumeo, imaš problem s opozicijom?
Jogurt: Frrrda.
Obor-knez: Pa kazuj, Jogurte, jedini ja mogu da razumem tvoj nemušti govor. Dvaes’ godina smo u koaliciji, ti mi dođeš ko neki politički rod, ha, ha. Čiča Jogurt. Čika Jogi.
Jogurt: Žždnjjhaaajjff Prc. Prc.
Obor-knez: Hoćeš da kažeš da se opozicija sprema da poseti sela u kojima ti imaš većinu.
Jogurt: Frrrda.
Obor-knez: Nije zgodno, Jogurte, nije zgodno... Opasni su to agitatori, hmm (češka se po glavi)
Jogurt: Frrrda.
Obor-knez: Nego, znaš kako ćemo to da uradimo... Najbolje bi bilo to ovako.
Jogurt: Swlušljjam...
Obor-knez: Saznaću ja sve preko seoskog žbira Toškovića, kad i gde opozicija planira da održi miting u nekom malo većem selu Pirotskog sreza, pa ćemo poslati naše ljude da drže kontramiting prekoputa ulice. Eto, tako ćemo ih poklapati kad god je neki veći skup u pitanju. Medije ionako mi kontrolišemo, ako slučajno dođe do sukoba. Tako da bi to bilo to.
Jogurt: Jasssno, knežžže, mi seljjjaci, a posebno kmaetotvmi, voliemij te najviešel na svettju.
Obor-knez: Odlično, uzmi i ti bombonu iz piksle, onaj žbir ih sve smazao, evo ti ova punjena čokoladom sa dna je najukusnija i svako dobro.
Jogurt: Zahvaljumme čestifhi knežfeef. (ode)
Obor-knez (sam sa sobom): Uf, uf, uf, opozicija crna. Međed koji me ganja kroz šumu...uf, straaašno, gde je ta fioka sa brufenom?
(pušta lokalnu sresku televiziju na kojoj se čuje pesma hora jeftinih podanika)
Hor jeftinih podanika
Uvukao se nemir u Obor kneza
a kad je pritisnut, ni od čeg’ ne preza.
Učiniće sve što situacija zahteva
iz njegovih očiju živa mržnja seva.
Moramo krasti više nego ikad,
nećemo nikom vlast predati nikad.
Podsetite javnosektoraše
na ono čega se najviše plaše.
Groblja i socijalni nevoljnici
naši su, ko i uvek, najodaniji vojnici.
Slušamo svaku reč našeg svetlog kneza
sad mora se steže, niko ne sme da se zeza.
3.
(salon za gatanje Centra za socijalni rad ili u narodu poznatiji kao: Kod Fazanke)
Fazanka: Kazuj, Ivančice, gde smo to stali prošlog puta?
Ivančica Blistava: Kod muža.
Fazanka: Eh, ti prokleti muškarci! Trebali bi ih sve malo na kolac, da se Fazanka nešto pita!
Ivančica Blistava: Jes’ vala, mudro zboriš. Svaka ti je ko u Svetom pismu.
Fazanka: Nego, jesi li probala neki tradicionalniji pristup?
Ivančica Blistava: (malo iznenađeno): Ne znam tačno na šta misliš?
Fazanka: Pa da probaš da nađeš muža, recimo, u kafani? Picneš se malo, utegneš, malo šminka, maskara, vrcneš dupetom, ovo-ono...
Ivančica Blistava: Eh, sve sam sirota probala, i u crkvu sam redovno išla.
Fazanka: Ma dobro, pusti sad crkvu, nema tamo korzo. I, znači ništa?
Ivančica Blistava (setno): Ništa.
Fazanka: C-c-c. Polako, Ivančice, ne očajavaj. Sad ćemo da probamo sa bobom. Pasulj je već postao staromodan a i nemam ga više. Pojelo se to i isprdelo još u prošlu subotu.
Ivančica Blistava: Kako ti misliš da je najbolje.
Fazanka: Bob, pasulj, moruza, sve ti je to isto. Spontanost mu je majka. (baci šaku boba po stolu) Eto.
Ivančica Blistava: I, šta ti pokazuje prvo bacanje?
Fazanka: Hm, ček da proverim. (baci još jednu šaku pored ove) Vidiš, toga sam se i najviše plašila. Isto je kako god da bacim.
Ivančica Blistava: Kako to misliš isto?
Fazanka: Isto, sestro slatka, isto... Uvek ista formacija, krug se pravi ali je unutra skroz prazan, nema ni pišljiva boba unutra.
Ivančica Blistava (neveselo): Kako to misliš? Šta to znači?
Fazanka: Vidi ovako, da ti kaže teta Fazanka. Krug – to ti je društvo, porodica, vlast ili bilo koja zajednica na pravdi Boga. A ovo unutra bi trebalo da bude neko mnogo bitan. Ili u tvom slučaju – muž.
Ivančica Blistava: Dobro i gde je to zrno boba?
Fazanka: Ne znam, bogami. Ajde, baciću još jednom, ali to je što je. Treća sreća. (baci i treći put)
Ivančica Blistava (usplahireno): Evo ga, evo, evo boba u sredini.
Fazanka: Ooo bravo, Ivančice, imaš nešto tu, unutar kruga. Neko ti se zgodan smeši.
Ivančica Blistava: Ali, ko, šta? previše mi je to apstraktno.
Fazanka: E, pa toliko za sad, za ovu sesiju. Sledeći put kad dođeš opet sa parkama, otvorićemo ti i ljubavni tarot.
Ivančica Blistava: Uh, opet zamalo, ništa, teta Fazanka, hvala lepo, bar si me malo oraspoložila i utešila, idem ja onda, hvala i doviđenja. (uzima keks iz činije sa stola)
(u tom trenutku u salon ulazi Valentina. Ivančica odglumi da napušta salon, ali se vešto sakri iza zavese u ćošku)
Fazanka: Koje dobro ili zlo, Valentina?
Valentina (na ivici plača): Nije dobro, ne voli me više, strina Fazanka... (zaplaka)
Fazanka: Ajde, de, de, opet neki muškarci, kažem ja, samo što oštriji i svežiji kočevi i matrijarhat. Obor-kneginja da bude glavna a knez da pere, čisti, kuva, puši...
Valentina (baca svežanj evrona preko stola): Želim da mi otvoriš tarot za ljubav!
Fazanka (oči joj se cakle): Ma za te pare ima i gola da se skinem, Valentina! Kazuj šta te konkretno interesuje kod ljubavi?
Valentina: Da li će me knez uzeti za zakonitu suprugu ili ne?
Fazanka: Al’ ti, čerko, pucaš visoko! Pazi samo, opasne su to želje i klizav je to teren, poledica, mala smo sredina, čaršija sve zna, izbori su tu...
Valentina (besno): Ma briga me za glupe izbore!
Fazanka: Ma briga tebe, ali svima nama posao visi o koncu ako obor-knez na ovim izborima ljosne na dupe.
Valentina (drsko): Dakle, da se ne ponavljam, teta Fazanka, ljubav i razvod. Šta kažu karte?
Fazanka (sistematično): Evo, otvaram sedam karata. Prva karta kazuje da li je taj tvoj pravi. Hm, karte kako se nižu su ti zanimljive: Ljubavnici, Kočija (naopaka), Točak sreće, Mag. Ali ovde imaš i Kraljicu, Pravdu (naopaku), Pustinjaka (naopakog) i Smrt.
Valentina: I kad se sve pročita, izvaga, odmeri, dosoli i zamantra, kakva je presuda, draga moja Fazanka? ’Oće biti ili neće biti tog razvoda?
Fazanka: Mislim, dete moje, a izvini na mojoj iskrenosti, da ovde nemaš prođu. Knez je jako sebičan, a i u kartama ga vidim kao oholog i samoživog hedonistu, dok je iza njega naglašena senka njegove obor-kneginje... Tu su i prevrnute Kočije, opasnost... i Točak sreće simbolizuje neizvesnost na izborima. Ne, ne, opasno je sve to...
Valentina (opet na ivici suza): Jao, kuku mene, nesrećnu, čak mi tarot predskazuje raskid. Ah, kneže moj...
(utom iza zavese iskoči Ivančica Blistava, kao deus ex machina)
Ivančica Blistava: M’rš Fazanka!!! Uhvatila sam te sad kako varaš! Prošlog puta sam isto prisluškivala tvoj razgovor sa knezom. Ne brini, Valentina, sve je ovo inscenirano. Fazanka je dobila novac od obor-kneza za ovu jeftinu predstavu sa gatanjem!
Valentina (planu): Mene si našla da ’radiš’ babetino prokleta! Više ti nogom neću kročiti u ovaj tvoj prevarantski salon! Fuj! I da mi vratiš svaki evro koji sam ti dala. Bestidnice! (Fazanka joj posramljeno vraća novac)
Fazanka (više za sebe): Eh, crni obor-kneže, šta sam sve spremna da radim za tebe, eh... kao da sam neka tikva bez korena, odbačena pokraj kolskog puta...
Ivančica Blistava: Idemo, dete, oboje smo prevarene, a zbog čega, samo zato što tražimo malo ljubavi, greh li je to? Za ljubav, ne za mržnju mi smo rođene! I pride, da blistamo od sreće! Eh sudbo kleta, takav je usud nas ljubavnih nesrećnica...
(obe zagrljene, u suzama, napuštaju scenu, dok Fazanka psujući baca onaj bob kroz pendžer i uključuje muziku na radiju u salonu; odzvanja ljubavna pesma sa lakim, spomenarskim stihovima)
Hor uvlakinja
Moram da krenem u odsudnu bitku,
da se prepustim potpunom užitku.
Nikako ne smem biti na gubitku,
moram živeti romansu toplu i pitku.
Moja je ljubav veliki vatromet,
Bljesak i sjaj, koji muti mi pamet.
Sva se predajem, iz sve snage svoje,
njegove blistavosti, moju sudbu kroje.
Velika je žudnja, njene su jake plime,
voli me moj prinče, urazumi me.
Dok ljubav traje, ja ti vrištim ime,
koliko te volim, rekla sam ti time.
4.
(kancelarija obor-kneza u Opštini, svi su okupljeni oko kneza koji u tišini čita najnovije izdanje sreskog nedeljnika „Sloboda“)
Obor-knez (zamišljeno): ’Rapsodija u blatu’. Hmmm. Pa ovo nas Ćirković fino nakecuje satirom. C-c-c. Lepo, lepo. Mnogo lepo. Vidi se da je dobro vaspitan. Još piše da su ovo delovi komedije u tri čina, koja izlazi u nastavcima...
Colić, paž (čita i sam, ništa mu nije jasno): A šta je to rasolija, ne razumem značenje.
Stotka: Ne bre rasolija, rapsodija, ako si glup nisi ćorav. Idi tamo, skuvaj nam po kafu, ajde, budi koristan, radi nešto...
Obor-knez (vrti glavom): C-c-c. Pazi, ima i moj sastanak sa Valentinom. Uf, ubiće me kneginja ako ovo pročita. Tačno sam znao da nas neko prati, uf! Ništa, reći ću da je sve to izmišljotina, što naš narod kaže – čista vantazija. Vantazira taj Ćirković, nema si drugu rabotu.
Globus: Nego, čestiti kneže, ni meni baš ta rapsodija nije jasna u startu, šta to znači...
Obor-knez: U stvari, znaš kako ćemo... Tvoja supruga radi u biblioteci, skoro je nekad postavismo za direktorku.
Globus: Da, moj obor-kneže, zahvalni smo ti do neba na tome. Bokica je mnogo načitana. Ponekad je i ja sam ne razumem kad počne da objašnjava nešto tamo oko knjiga, prosto je ponese rečenica. Sva uzleti! Nekad joj i kažem: Bokice, ne čitaj baš tol’ko, dušice, osušiće ti se zenice. Oslepećeš od silnih knjiga!
Stotka (ničeanski): Niko se nije opametio od knjiga!
Obor-knez: Odlično, onda kaži pažu Cokiju da odmah ode tamo i neka mu ona nađe rečnik da ovo pogledamo i dobro sve izanaliziramo.
Globus: Jasno, kneže, evo trčim do paža.
Obor-knez (za to vreme čita dalje): Uf, uf, uf, ništa ovo ne valja, znaju i za ovaj naš plan sa babama iz udruženja ’Piroćanke’. Izgleda da ovde i zidovi imaju uši. Moramo od sada sve poverljive razgovore da vodimo kod mene u rezidenciji. I gde je sad taj rečnik!?
Globus (zadihano): Evo, evo, izgleda da je ovo našla. ’Srpski rječnik’ Vuka Stefanovića Karadžića iz 1818, istolkovan njemačkim i latinskim riječma. Tako bar piše na koricama. Nisam ga ja pisao.
Obor-knez (zapovedno): Pa traži onda reč? Šta bleneš u korice?!
Globus: Kako da tražim?
Obor-knez: Šta bre kako, pa reč se pod početnim slovom traži!
Globus: Kojim slovom?
Obor-knez: O lebac ti jebem, pa pod svom R, sigurno nećeš da ga tražiš pod slovom Dz.
Stotka (podrugljivo): Nema, to ti je srednja pumpadžijska škola.
Globus (ljutito): A tvoja Lelica nije imala ljubav iz srednje škole! Prc.
Obor-knez (pomirljivo): Ajde, dosta više sa zajebancijama. Što napisa neko u novinama, čuvaj se onih sa završenim fakultetom a bez srednje škole. Nego, jesi li našo nešto?
Globus: Nisam.
Stotka (samouvereno): Nećete to unutra naći, ja kad vam ka’em.
Obor-knez (zblanuto): A što ne?
Stotka: Treba vam drugi rečnik. ’Rečnik stranih reči i izraza’ Milana Vujaklije.
Globus (zine od čuda): A kako ti to znaš?!
Stoka: E, moj Globuse, srednja železnička! Ne mešaju se rečnici, sinko. To je isto kao kad nekome sipaš gorivo u rezervoar a nekome dizel. Ne ide prvo u drugo i obratno.
Colić: Evo, poslala Bokica malopre i Vujakliju, sad imamo sve što nam treba. Ispekla i kravajčići, razdelite ih da ima za svakog.
Obor-knez (oblaporno žvaće kravajčić): E, da je nam Bokica živa i zdrava. Čitajte onda.
Globus (čita): Rapsodija je pojam grčkog porekla, nastao od grčke reči ’rapsodia’ i označava pesmu koju peva rapsod. U Grčkoj se pod rapsodom smatrao putujući narodni pevač. Ovaj termin je bio u upotrebi i kod Homerovih pesama, s tim što rapsodija može podrazumevati i odlomke nekih većih pesama ili čak i muzičko delo napisano u ’slobodnom obliku’, najčešće u epskom stilu. Prema zvaničnoj definiciji, rapsodija predstavlja vokalno ili instrumentalno muzičko delo koje je improvizovano napisano, u epskom stilu. Pod uticajem romantizma i njegove estetike, doživljava svoj procvat u XIX veku i ima elemente folklora, odnosno predstavlja muzičko delo koje se naslanja na narodnu melodiju.
Obor-knez: Lepo, bogami. I to rapsodija u blatu. Pa lepo si nam ga zavuko, Ćirkoviću! Lepo. Nema šta. Rapsodija, blato, obor-knez, pa nego!
Colić (ispotiha) Ks, kss.
Obor-knez: Kaži, Coke?
Colić: Nešto sam hteo da vas pitam, ali mi glupo da vas prekidam u radu.
Obor-knez: Nije valjda opet.
Colić: Ne, nije to... Mene interesuje šta je to paž?
Obor-knez: E, pa to ću Coki da ti objasnim kad ostanemo sami! Ajde bacite više tu ’Slobodu’ u korpu i dajte nešto ozbiljno da radimo. Jebale vas rapsodije!
(u tom trenutku na vrata ulazi žbir Tošković)
Tošković: Čestiti, obor-kneže, imam dobre vesti!
Obor-knez: Kazuj, Toškoviću, ko Boga te molim.
Tošković: Probudim se ujutru negde oko pola 4h i vidim neko ostavio ceduljicu ispod mojih vrata.
Obor-knez: Bogati, ko bi to mogao da bude, da nije možda dobra vila?
Tošković: Ne, ispostaviće se da je to moj doušnik, čobanin iz jednog sela na Kružnom putu. Eto, saznao sam iz pouzdanih pastirskih izvora da opozicija sprema veliki miting u Velikom Selu. Čak su i dobili od bivše kmetice ključeve da održe sastanak u Zadružnom domu.
Obor-knez: C-c-c, sunce joj jebem žarko, starokmetica, da neće i furunče još da im naloži. Da im bude toplo dok me olajavaju tamo, c-c-c!
Tošković: Tako sam čuo kneže, za furunče još nemam zvaničnu potvrdu...
Obor-knez: Odlično, Toškoviću, bombonu sad nemam da ti dam, ostale su mi kod kuće, ali neka ti Coke izmuze neki limun. Zaslužio si bar limunadu.
Tošković: (ponizno) Hvala, čestiti obor-kneže.
Obor-knez (obodreno): Odlično, gospodo rapsodi, sad ćemo lepo da izorganizujemo taj skup njima u inat, baš u isto vreme i u isto mesto, pa da zaskočimo te zle opozicionare tako da im više nikad ne padne na pamet da se kače sa nama i našim poštenim kmetovima. Idemo, onda, svi na svoje radne zadatke!
5.
(raskrsnica ispred Zadružnog doma u Velikom Selu, dve grupe odbornika vlasti i opozicije sa transparentima stoje jedni nasuprot drugih, između njih prolaze zbunjeni seljaci)
Profesor Božović (glasno): Poštovani žitelji Velikog Sela, okupili smo se ovde kao predstavnici liste ’Poslednja obor-kneževa večera’, da vam poručimo da saosećamo sa vašom mukom i da stojimo uz vas. Već ste čuli za nas i znate da smo mi jedina opozicija kneževoj samovolji. Svi znamo šta obor-knez i njegova svita rade u srezu. Naziv njihove liste: ’Obor-knezu kapkata ne sme da stane’, govori sve za sebe. Evo, ja vam obećavam da ćemo čim dođemo na vlast rasprodati sve skupe kneževe kočije i od tog novca kupiti sanitetsko vozilo da naši bolesni sugrađani mogu besplatno da se voze njime do domova zdravlja u prestonici. Isto tako smo saznali da obor-knez ima i sreski stan u Beogradu, i to ćemo da mu oduzmemo, to jest preuredićemo ga tako da svako ko boravi u prestonici može da ga koristi za boravak dok čeka na pregled ili operaciju...
Kmet Jogurt (kao Java iz M. Misterije): Poštohabbib sellakwkie, mi socijaslisti stojimo uvvekj uz vas, kakdav kod probddlem da ddimate, mis gi fgkj uvek tu uz vas da ga rešimk fkl k lksaklafjlkn...
Doktor Žarković (razložno): Ja bih samo da dodam nešto i iz svog ugla. Znate da nemate više apoteku, mobilnu seosku ambulantu i da su vam čak zatvorili i jedinu prodavnicu u selu, tako da sad morate i za hleb da idete u susedno selo, da biste se prehranili. Kao da još živite u 18. veku. (seljaci sa ulice prilaze u većem broju i odobravaju) Eto, nijedan kolski put nisu mogli da vam asfaltiraju, a po rečima starokmetice, kada ste zakazali razgovor kod obor-kneza, njegov paž vas je pojurio štapom za golf. Da, dragi seljani, imaju oni i svoj golf-klub, ako niste znali... I to je mera njihove bahatosti. Pa dok razne Stotke i Globusi razmahuju štapom za golf, iako ne umeju da pogode ni vola u dupe, vi treba da gacate ovde u blatu i da skapavate od gladi... (čuje se: uaaaaa!)
Vladica Tošković (razuverava narod): Ne verujte im ništa, to su sve nasilnici i prevaranti! Mi smo ti koji uvek stoje uz vas. Dvadeset godina smo na strani naroda, knez je uvek na vašoj strani. Nije njemu toliko ni do vlasti koliko mu je stalo do vašeg blagostanja. Ne verujte nasilnicima!
Perica Džunić (u svom stilu): Kuš, žbirčino jedna pogana! Opasni su to razbojnici, draga braćo i sestre. Vi znate da sam ja godinama pisao o kneževoj korupciji, o proneverama novca iz stočnih fondova i raznim marifetlucima sa sreskim budžetom... Pisao sam i o raznim seoskim konjokradicama koje se preko noći obogatiše a sve na grbači poštenog naroda, građana i seljaka. Oni kad bi mogli i kožu s leđa bi vam zdrali, kao što se nekad krzno bizona prodavalo na Divljem zapadu. Vi ste sad ti bizoni koje oni na svojim besnim kočijama jure po sreskim poljima i livadama. Vašu kožu bi da razapnu umesto ćilima u svojim toplim domovima, pored kamina. Boranija je to! Zato vam mi nudimo pomoć, to jest pomozite vi nama svojim glasom da bismo mi pomogli vama. Ja možda nisam vešt govornik, ali zato više volim dela od reči... Dole obor-knez! Živeo narod!
(situacija sa smenjivanjem govornika vlasti i opozicije postaje sve uzavrelija, čuje se i pesma horova jeftinih podanika i uvlakinja, stvara se kakofonija i vazduh miriše na batine)
Zlohor jeftinih podanika
Oćutite se! Nemate šta reći!
Jurnemo li vas, krv će vaša poteći.
Ne znate, vi, ništa, o vlasti i budžetu,
nema ko vas budala na ovome svetu.
Mi smo svetlost, vi ste tama,
narod to vidi, veruje samo nama.
Nasilnici ste, nakot ste jedan pogani,
lajete ko besni psi, ko od koca odvezani.
Ispravićemo vam grbine motkama i lopatom,
Naranićemo vas suvim govnima i balegom,
Niko od vas neće moći ovde više da živi
Vi ste, bre, nasilnici, mnogo ste se osilili.
Šta ’oćete, muzgava opoziciona goveda?
Ne krademo zato vlast da vam se preda.
E, to neće moći. Zato izađite na izbore,
Videćete šta će ljudi da vam odgovore.
Zlohor uvlakinja
Imamo sve
Sve su naše prilike
Ide nam sjajno
U gradu je stanje bajno
I sad bi ološarija
Gomila ništarija
Takozvana opozicija
Da uruši što smo stvarali
Da zatvori što smo otvarali
Da prekine procese izgradnje
Da onemogući nove ugradnje
Da nam oduzme prilike
Da zaustavi sve
Svojim ćemo telima
Po predgrađima i selima
Braniti volju lokalne vlasti
Sa njom ćemo nastaviti rasti
Valjaćemo se u dubokom blatu
Sa opozicijom biti u krvavom ratu!
(ubrzo izbija sukob. U početku se činilo da će rulja podanika vlasti potisnuti opozicione odbornike, čak je među pristalicama vlast i sam paž Colić, iako se ne vidi baš najbolje u prepletu nogu, pod tuđim mošnjama. Ali, onda žitelji Velikog Sela, kojima je dosta kneževe obesti, pomažu opoziciji i zajedno počnu da jure marionete vlasti. Razbežahu se po stajskom blatu horovi, ciče uvlakinje i u panici preskaču seoske tarabe. Samo se paž Colić neopaženo ušunjao u obližnju štalu i zajahao neko magare, pa zakaskao njime sporednim kolskim putem. Gradska legenda kaže da je viđen na magarcu kako ulazi u Opštinu i u suzama pada u naručje obor-kneza)
Kraj II čina
Tekst drame: Tomica Ćirić
Horske deonice: Igor Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар