BERBERIN I SMRT

       Lako je tebi. Ti u diple sviraš. Ja studentima Etiku predajem. (Miloš N. Đurić)

     U berbernici na uglu Ulice Vojvode Stepe, blizu nekadašnjeg Hotela Nacional, šišali su se odvajkada ugledni građani. Berberin Boban Veselinović, zvani Veseli, sada dekica na pragu zaslužene penzije, obavljao je ponosno svoj zanat u varoši bezmalo pola veka. Svi su ga oduvek jednako poštovali. Prvaci političkih stranaka, gradski činovnici, bogati skorojevići, uvaženi profesori, protojereji, lekari... Mladi i stari. Mangupi i neženje. Mladoženje i maturanti. Može se reći da je šišanje kod Veselog oduvek bilo mera lepog vaspitanja i dobrog ukusa. Već na početku svog zanata, po oslobođenju grada od fašista, doneo je nešto novo, neku dotad neviđenu otmenost u varoš. Završio je zanatsku školu u Nišu, a potom se godinama usavršavao kod majstora u prestonici. Imao je spretne prste i pratio fizerske trendove. Svaka mušterija koja je iskoračila iz njegove radnje na ulicu postajala je njegov model. Bolju reklamu od nove frizure, koja savršeno prianja uz lice zadovoljnog zalizanka ili vojnički potšišanog ćelavka, nije mogao da zamisli. Gužva je vremenom dovela do toga da je počeo sa zakazivanjem šišanja. Svakako, ne izgleda dobro za biznis da  sam gradonačelnik cupka kao sedma mušterija u redu u teskobnoj frizerskoj radnji s amblemom ukrštenih makaza i češlja na izlogu, ispod kitnjastog naziva: Kod Veselog.

     Što se pak enterijera tiče, salon je zadržao klasičan izgled iz posleratnog doba. Neboplavičaste pločice na podu i zidovima koje pružaju osećaj rasplinutosti, starogradskog splina i retro dekadencije, kontrastirajući lebdećoj figuri brice u belom mantilu sa razigranim makazicama među prstima, koji se poput poput aviona dvokrilca zaleće sa mašinicom u ruci ka rubu tintare sa sklisko oguljenim vratom. Onda i frizerska stolica, sedište za hrabre avijatičare, s uzglavljem i pokretnim lavaboom. Potom prostrano ogledalo, koje kao da je kupljeno iz propalog  bordela i neizostavni crkveni kalendar sa kliznim markerom crvene boje. Sa suprotne strane, na zidu koji se može obuhvatiti pogledom iz ogledala, gomila uramljenih foto-reprodukcija javnih ličnosti iz sveta vintaž kinematografije. Iako je reč o davno počivšim glumcima i glumicama, nekako ove mitski kalibrisane njuške iz sveta pop kulture otvaraju portal ka jednoj epohi koje deluje na raspoloženje kosmatih mušterija poput ukusa klakera iz starih čaršijskih sodara. Klark Gejbl, s ufitiljenim brčićima, zalizane kose, ali i Merilin Monro blistavog osmeha, platinasto plave kose u talasastim pregibima, sa loknama. Samo nedostaje arhaični poster sa reklamom za Pepsi čiji penušavu flašicu u ruci drži guzno nasmejana Samanta Foks, pandan zidovima automehaničarskih radnji po prigradskim naseljima. Šalu na stranu, tu su slike samog Bobana iz mlađih dana: vižljast mladić u somotnom sakou izbrijava glatko lice svog prvog klijenta, uhvaćen u pokretu kako brijačem otire penu sa podbratka i nanosi na rub svog dlana.

  Kada je reč o karakteru prvog gradskog brice, čini se da je njegova ćud sasvim u skladu sa nadimkom. Čika Veseli, kako su ga svi oslovljavali na ulici, imao je uglađen i koketno raspričan temperament, kojim verbalno blagosilja pažnju sagovornika. Iako je živeo kao samac većim delom svog života – posle smrti supruge od bolesti – vedrina nikada nije silazila sa njegovog lica. Uvek je imao taj neusiljen smešak koji lebdi iznad usana, znak životne pomirenosti i dobrote koja, uprkos svim nedaćama, jedina preostaje da bi se živelo. Osmeh je moja moralna higijena, govorio bi ponekom sumnjičavom akademcu među mušterijama. S druge strane, salon je uvek imao i svoju kolateralnu društvenu ulogu. Ne postoji nijedna novost, retorička pikanterija ili medijska doskočica koja od ranih jutarnjih časova ne doleti u Bobanovo uho. Uključujući i kuloarske poslastice gradskih činovnika, stranačke spletke ili poslednje reči prepadnutog švalera, junački palog na tuđoj bračnoj postelji. Prolivena krvca je za lokalne psiho vampire (malograđane željne senzacija), poput eliksira koji produžava mladost. Palanka po starom običaju vozdiže srećnike u zvezdana nebesa, ali i nemilosrdno gazi svakog onog životnog nesrećnika koji završi u čaršijskom blatu. Groznica za  tuđim padovima vredi više od sopstvenog uspeha, kurjaci javnog mnjenja su uvek gladni, uvek na oprezu...

  Ove nedelje, koja je ujedno poslednja u Veselinovićevoj karijeri, Boban odluči da se malo našali sa svojim klijentima. Suša već nedeljama mori grad, svi sa nestrpljenjem očekuju kišu i letnje osveženje. Nekako se poklopilo da su i zakazivanja termina za tu sušnu sedmicu došla od strane političke vrhuške grada, jednog lokalnog crkvenjaka, oca Hristivoja, presvetog arhijereja,  potom i nekolikih opozicionara, večitih pretendenata na opštinski tron. Već u ponedeljak izjutra na berbersku je stolicu zaseo, kao kakav milostivi kmet ili buljubaša, robusni Milojko Vidojković, zvani Jogurt, vođa lokalnih socijalista, stranke koja je skoro dve decenije na vlasti kao koalicioni baćuška negdašnjim lokal-patriotama, sadašnjim naprednjacima. Samozadovoljno lice neandertalca, isturena vilica i volujska glavudža. Karikaturalni kroki za u novine. Kosica sa kravljim zaliskom i špicastim pramenčićem iznad toboganski visokog čela sa kojeg se cede jogurtaste graške znoja. Ovo su već fotografske finese za u čitulju. Nije govorio razgovetno nego je sve nekako frfljao, guturalno krkljao i zamumlavao kao neki pijani mufljuz, dok mu u tintari, po svoj prilici – zamišljam sa pozicije pripovedačkog sveznanja – žubori minijaturni čučavac sa žutim mrljama duž mokraćnog sliva. Ipak, lojalan, pošten na ulizištvu i omnipotentan na šlihtanju, uvek uz svaku vlast, jezičak na vagi koji uvek osigurava postizbornu prevagu.

  Boban već ima gotov plan. Kako koji od njih dođe kod njega na šišanje, on bi počeo izokola da se raspituje za predstojeće lokalne izbore, u aprilu. Beše, dakle, izborna godina. Potom bi, čim pridobije poverenje mušterije, počeo da odapinje otrovne strelice, kako je tobož načuo od svojih prijatelja u salonu kako koalicioni partneri misle da preveslaju Jogurtove socijaliste. Ali sve u poverenju, ispotiha, na uvce, dok makazice škljocaju i štrickaju a mašinica vrckavo zujka. Veseli se, dabome, ništa tu ne meša, šta njega to briga, već mu naprosto žao takve poštenjačine kakav je Milojko, te mu samo prenosi glasine o verolomstvu. Na to bi Jogurt iskolačio ionako buljave očetine i krkljavo zašištao poput pokvarenog svadbarskog mikrofona.

- Aaa, hhhmm, khh-khkh, ma nije valjda, mene sssu našššli, majku im, ccc... – više sebi u bradu bi siktao na keca oguljeni Jogurt, pecnut Bobanovim rečima kao usijanom peglom posred čela.

- Da, da, Jogurte, dušo moja, uzeće ti naprednjaci skalp, već spremaju izbornu krađu po selima, imaju duple spiskove sa vaskrslim pokojnicima, tako će te lepo natrtiti ko staru ofucanu kučku nasred sela.

- Uf, Bobane, ti sssssi bašššš ssslikovit, ah, uf, ufff... – promumla melanholično. Videlo se da mu onaj čučavac šljiska prolivom pa se sav iznutra uneredio od viška misaonog fecesa.

 Sutradan ista priča sa poverenikom lokalnih naprednjaka, Dušanom Stotkom. Stotka, malo vrljav na jedno oko, krvavih beonjača kao da je pijan još od prošlog Božića, teško ga je opisati konvencionalnom deskripcijom. To je ona seoska džukela i sitna lopurda koja se uvek izvuče iz teške krađe dok njegovi pajtosi nagrabuse, ona najduža slamka na izvlačenju, koja se uvek spasi od kazne, dok svi ostali najebu. Valjda je bogovima ozgo dosadno pa se klade na njega u danima dokolice dok čačkaju zube posle slavske ambrozije. Božji nokšir-potrčko i slavski šibicar. I tako, dok se napirlitani Stotka ugodno meškolji na stolici, kao u nekom uspavljujećem bunilu, uživajući u ritmičkim pokretima makaza, Bobanove reči poput osica zazujaše u  njegovim ušima. Navodno će socijalisti prevariti napredne i pohrliti u zagrljaj desnici, novom patriotskom savezu koji je stvoren između monarhista i unihop čarapana pod nazivom Zavetnici, najjačem desničarskom pokretu u republici. Stotka najednom poskoči iz stolice kao da ga je ugrizao komšijski pitbul. Bezmalo nije iskočio kroz izlog frizerske radnje, istrča ko oparen, zaboravivši na svoj kusur od sto dinara.

 Onda je na red došao otac Hristivoje, stari prijatelj i jednima i drugima, dobrodušni pastir koji se neprestano moljaše za svoju pastvu. Njemu se Veseli poveri kako će donacija za obnovu jedne od dve gradske crkve doći od buduće vlasti jedino ukoliko i sam otac ne obezbedi tzv. kapilarne glasove u svojoj parohiji.

     „Ja da skupljam glasove, Gospode Bože, na šta im ja to ličim?“, uvređeno se prekrsti blagorodni pop Kića, poznat i po tome što je zakidao na građevinskom materijalu prilikom obnove hrama lokalne crkve oštećenog u lanjskom požaru, a voleo je, bože me prosti, i da o slavama podvodi tuđe žene.

 Naposletku čitavu šaradu je ponovio i sa Vacom, poverenikom Zavetnika. U njegove je uši – da li zbog same njihove veličine – prosuo najviše verbalnih pomija. Učinilo mu se kao i da čuje kako se sva njegova podmetanja, tračevi i klevete krčkaju unutar Vacine lobanje kao u ekspres loncu. Samo je klimnuo u znak ironičnog odobravanja.

     „Tja, ma znam ja sve njih ko rđavu paru, ko fleku na kurvinom unihopu, tja, ah, sve mi je jasno, čika Bobane... Nema pravde na ovom svetu“, širio je nemoćno ruke, krivio ionako krivu šiju i štrckao pljuvačku po berberskom ubrusu koji ga je gušio.

     Potom je u salon ušao Miško Ćurčić, direktor Doma kulture, naše prestižne ustanove u gradu. I nije on toliko ni politički bitan koliko se neka magla zgusnula oko njegovog tela da ma koliko Boban luftirao prostoriju i landarao ulaznim vratima, nikako da priđe njegovoj tintari. Sav je u oblaku, kao da si ga kadio aparatom za gašenje požara.

   ,,To me prati neka magla od jutros, veze ti ja nemam Bobane, prokletinja neka, ko da sam uklet, i to još od onda kada me jedan lokalni satiričar proglasio trgovcem maglom... Odonda kad god počnu isparenja, zagađenost vazduha, izduvni gasovi, pičke materine čestice, i ostalo, stvori se taj oblak oko mene, kao čuma...”

  Vidi Boban, šibicarska rabota, šta da mu radi kad je tako zgusnut, blurovan, ko da ima crevo nargile u dupetu, te mu dim kroz uši i nos izlazi danonoćno bez prestanka. Nekako ga na kraju i ošiša, na jedvite jade, više na osećaj i na iskustvo. Sad su mu sedi pramenovi magle bar sređeniji i prirodniji, tako da kad svečano otvara salone knjiga i peglane kobasice, ne bude van fokusa ili, kako naš narod veli, običan “pičkin dim”.

     Do kraja nedelje možda je imao još ponekog sitnijeg činovnika. Zanimljivo je da su oni njemu ponavljali maltene iste glasine: sve ono što je Veselinović s početka sedmice spletkario, sada se, međutim, vratilo još u gorem obliku, po mehanizmu gluvih telefona, utrostručeno i iskrivljeno kao lice u vašarskom ogledalu. Svako bi novost zakitio sa još ponekim sočnim detaljem, naravno, sve iz „pouzdanih“ izvora; to molovanje laži i nije ništa drugo do usklobučena pena u čeljustima krvožedne palanke. Po tome je zaključio da je njegov plan sproveden u delo skoro pa savršeno, bolje nego što se i sam nadao; tim pre što niko sada ne može da ustanovi odakle je čitava ujdurma potekla.

 Petak. Poslednji dan na poslu čika Veselog. Posle pola stoleća spustiće se zavesa na izlog najstarije berberske radnje u gradu. Lokal koji će se potom prodati budzašto. Poslednje poglavlje u životu čaršijskog brice upravo se ispisuje. Dok Boban melanholično rasprema svoj pribor, iza njegovih pogurenih leđa začu se ciliktav zvuk zvekira iznad vrata: Čin-Čin. Gladan Vlastić, gradonačelnik. U magnovenju Veseli zarotira stolicu. „Izvol'te gospo'n Gladane, svako dobro!“, zbunjeno izusti. „Kakvo crno dobro, eh, moj Bobane“, skide svoj kaput, okači ga  čiviluk u uglu i posadi metiljavo dupe na stolicu. Njegovo  ovalno lice izgleda bledo i izmučeno, ikonopišu ga modri podočnjaci i useknute bore. Sumoran pogled matorog kurvara i političara doživotno opijenog vlastoljubljem. Na komodi koja stoji pored izloga ljašti se jutarnje izdanje lokalnih novina. Masan naslov na početnoj stranici: Tuča u gradskoj skupštini! Ispod njega fotografija maničnih poslanika u višestrukom klinču. Odbornik demokratske opozicije, jedan od nosilaca liste Pirota protiv nasilja, Perica Džunić podmetnuo je nogu prvoj Gladanovoj pigmejskoj pratilji, najnižem po rastu odborniku, Marku Coliću, posle čega je izbila opšta tuča u kojoj je svako mlatio koga je stigao. Colića je retko ko mogao da dohvati rukom, migoljio se ispod kolena, ali je zato dobio nogu u dupe. Na kraju je sam gradonačelnik popio batine od raznih odborničkih grupa, greškom i od socijalista, svojih dojučerašnjih koalicionih partnera. Čak se i kod monarhista produbio stari istorijski resantiman, te su, po sili ideološkog antagonizma, na kraju zatukli socijaliste. Veseli je isprva ćutao.

„Je l' to zbog onog jučerašnjeg cirkusa“, odglumi lepo nezainteresovanost za lokalne prilike, iako se cele noći naslađivao „vrućim“ prizorima tučnjave na snimcima lokalne televizije.

„Eh, bruka je to, moj Bobane, bruka i sramota!“, zavapi gradonačelnik. „U izbornoj godini, moji dojučerašnji saveznici i prijatelji, sada su pokazali svoje pravo lice! Krvoločne hijene i hulje – eto šta su!“, provali iz Vlastića sva gorčina, kao mutna bujica iz korita podivljale reke Nišave.

  „I zbog čega bi ova svinjarija?“, tu značajno podiže kažiprst pod ubrusom i zagleda se u sopstveno lice u ogledalu. „Malo im funkcija, oće još, đubrad pogana! Trebalo je onda sve da im dam, kožu s leđa da zderem, ja koji imam većinu na svim izborima. Ja, koji sam celog života pošteno radio za dobrobit svih građana... I kad budu izbori, to nisu obični izbori, to je festival demokratije, da ne kažem vašar demokratije“, tu Boban prevrnu očima, odobravajući Gladanu klimanjem i ironično dugim uzdahom.

      „Je l' tako moj dragi Bobane, nikada ni dinara nisam uzeo iz opštinske kase“, ima dva stana u Beogradu i dve vikendice na grčkom primorju.

     Za to vreme, dok je šišao obor-kneza, ulicom prođe direktorka Gimnazije, Miljana Konstantinović, poznatija u čaršiji i kao Blistava, sva čupava, u letnjem kaputiću bež boje, lelujavih peševa. Imala je neki volšeban (dijamantski) sjaj u očima. Ipak, briga njega za sredovečne raspuštenice, njemu brk zaigra samo kad ulicom zavrcka nešto mlađahno, utegnuto u usku haljinu iznad kolena.

      „Nikada nisam poželeo tuđu ženu!“, ima nekoliko afera sa tuđim ženama, ne zna se tačan broj ljubavnica i čaršija odavno šuška o njegovom vanbračnom sinu. „Nikada nisam nikoga prevario niti slagao, redovno idem u crkvu!“ Istina, svake subote je na liturgiji. Otac Hristivoje ga je uvek smatrao svojim „oltarskim dečakom“.

         U tom trenu pojavi se i lokalni istoričar, Davor Lazetić, u kučećem položaju, četvoronoške, te kao neki umiljat koker španijel uspravi prednje šapice na izlog Bobanovog salona i poče da lapće i balavi po staklu. Imaše taj uslovni refleks, nalik Pavlovljevom psu, svaki put kad vidi svog gazdu u gradu. Jednom ga je tako zaskočio dok je ovaj sedeo u letnjoj bašti kafića u centru grada prekoputa Pazarske crkve, da se Daki od silne sreće popiškao u Gladanovom skutu dok ga je gazda nežno gladio po krznu.  

     „Raskinuću koaliciju, pa kud koji mili moji. Na izborima idem sam samcijat, sa svojom grupom građana, kao nekad, a posle izbora nikome ne dam ni cvonjka!“, tu Gladan bezobrazno pod ubrusom podiže srednji prst. Bilo je oduvek u njemu onog iskonskog seljačkog lukavstva, izgleda, pomisli Boban, da su takvi politikanti od najgore fele, ne možeš im doakati pameću niti poštenjem, samo po pravdi narodne motke.

     Bilo je dana kada bi Veseli poželeo da brijačem, kao violinista gudalom preko struna, prereže grkljan raspričanoj mušteriji, čisto radi ugođaja. Ovo je bio jedan od tih trenutaka. Prilazi njegovoj jabučici koja poigrava kao jarac na brvnu i sečivom klizi po „de-mol“ lestvici. Oseća neku morbidnu snagu, val rasterećenosti i neopisive sreće dečaka koji je prvi put na dedinoj volujskoj zapregi kročio u ovaj gradić na Nišavi. Dobro da je sve ostalo na toj retrospektivnoj maštariji i muzičkom zanosu trenutka. U tom momenatu je sa radija išla pesma panonskog mornara, sa stihovima: „tu su paragrafi pa zagrabi nek isto je i đavolu i đakonu…(pa nek se zna)“.

    Šišanje i brijanje ubrzo bi gotovo. Vlastić se zahvaljivao, izvinio na nametljivosti i jadanju, potapša naposletku Bobana po starački pogurenim leđima.

     „Eh, čika Veseli, dragi moj Bobane, kada ti odeš u penziju sve će se promeniti. Nikada ovaj grad neće biti isti. Ti si nešto najbliže iskrenom prijatelju koga sam imao u životu. Sve ostalo su samo pretvorne ulizice, čankolizi i pijavice! Eno i oni novinari kod kojih sam bio onomad u emisiju, onaj magareći Bora, sportski novinar, sve same šlihtare...“, zaiskriše mu suze u očima. Boban odglumi sažaljenje, ili ga je možda iskreno doživeo, pozdravi se sa gradonačelnikom čvrstim stiskom ruke i posle njegovog izlaska, zaključa salon.

     „E, vala, ode i ova budala!“, uzdahnu, produvavajući vazduh kroz usta. „Dosta je vala i ovog mog posla, vreme je da okačim makaze o klin“.

     Zafrljači makaze u dubinu radnje, začu se rezak zvuk metala kako zastruže pločicama. Obuče jaknu i napusti salon.

    Napolju vetar kosi prolaznike, njihovi pramenovi zmijoliko lelujaju a svako ko bi se s njim mimoišao na svom putu, klimnu u njegovom pravcu na šta se ovaj nekadašnji brica samo blago osmehnu.

     Subotom rano izjutra polaže cveće na ženin grob u najudaljenijem kutku tijabarskog groblja. Tek poneka zabrađena starica tuda prominu gegajući se, pogurena među spomenicima. U povratku, pilji u kolone čupavih nakupaca po obodima buvlje pijace. Svi ti raskuštrani brobinjci u grotlu subotnjeg mravinjaka zadižu i odnose krpice i dronjke, probaju, pazare i trpaju robu u svoje mršave kese. Za kim zvoni zvonce na tom starinskom biciklu? Čije lice vidi pod tim pljosnatim kačketom, pod ovom seljačkom maramom, iza onih krivudavih cvikera bugarskog švercera? Laktanje i muvanje kao pred vašarskim tezgama, u posrćućem klinču pijačne groznice. Grogirani ciga, spljoštenog nosa i sa konjskim repićem zamašćene kose, nutka ga priborom za brijanje, trimerima i češljevima zatupastih zubaca. Oblak, veliki, sivi, kosmati nimbus. Svoj je mesnati, svinjski trbuh spustio nisko ka pijačnom metežu, i dalje prema centru grada...

   Započinje pljusak, najpre gromoglasnim skičanjem oblaka, kao preklan grmljavinom koja odjeknu rubovima planinskog zaleđa, nalik odjeku zastrašujućeg topovskog plotuna, a onda šištanje kišne serpentine koja će naterati sve prolaznike da pojure ka tendama obližnjeg marketa, na kome lebde krajevi selotejpa sa oguljenih umrlica.

   Pljusak koji palanka danima željno priželjkuje, posle višemesečne suše koja je spržila zemlju, zaparložila letinu i sparušila vinograde.

   Pljusak u kome Boban detinjasto uživa – na zaprepašćenje prolaznika, ukopan nasred ulice, raširenih ruku kao na jeftinom crkvenom raspeću...

    I kezi se, kida se iznutra, zacenjuje od smeha, ima nečeg demonskog u njemu, dok mu kiša spira krv sa dlanova i rubova podsvesti. Više nije onaj isti doboroćudni brica. Jer čitava mu se ova provincijska ujdurma sada čini kao jedna otužna farsa. Drama jednočinka sa šekspirovski bledim naturščikom, tom okrvavljenom utvarom privincijskog autokrate u ulozi obor-kneza, koga i dalje u mislima pedantno kolje na berberskoj stolici i svaku kap njegove krvi pažljivo briše ubrusom, tog krvavog antimirakula u sredini koju je i sam Bog odavno napustio. Tu je u njegovoj svesti, koja se sa kišom svečano izliva na ulicu, i par iskusnih narikača, grobljanski glib natopljen bujicom, pseudo liturgijski dekor sa lažnim kulisama koje vetar nosi niz podlokane ulice, sirov kadar uspomena na njegovo poratno detinjstvo... Sve je tu, njegovi streljani roditelji, grad koji se budi posle okupacije, novi bog u šljaštećoj uniformi i opet, ništa nije kako valja.  

     Eto nas, stojimo na kiši i kisnemo, knez, narikača, berberin i ja, pisac ovih redova, ovog pokislog zaveštanja upućenog nikome, cupkamo u blatu nad sveže iskopanom rakom, koja mi liči na modeliranu, reljefnu repliku grada.

     Samo se brica i dalje šeretski smejulji. Drhti od unutrašnjeg smeha. Eho njegove komične spoznaje više ga nikada neće napustiti, čak ni u ludari. Kao što ni ovaj grad više neće biti isti. Kao što ni ti ni ja nećemo biti isti niti više imamo pravo na to.