Живи сам у изнајмљеној гарсоњери. Горе, на поткровљу. Испрва га уопште нисам примећивао; пошто станујем у приземљу, скоро и да не шкљоцам прекидач за ходничко светло, а камоли да климам главом сустанарима у пролазу. Навикне се човек на тај флуидни проток људских физиономија, које очас пролете као обриси слика из годишњака, па му временом постане свеједно. И то чије је лице срасло с којим именом, и ко је с ким а ко против кога... Јер лица су то. А њима не можеш никада веровати. Као кринке са експресионистичких платана, које одају тескобу својих клаустрофобичних осећаја, тако се и лица станара повлаче у своје фацијалне тамнице, у крлетке својих микрокошмара.
Па ипак, да ли је нешто на овом лицу другачије?
У црном монтгомери капуту, од рунске вуне и кашмирске длаке, испод широке капуљаче која подсећа на робинхудовску кукуљицу, ово лице има другачију патину. Иако се наши погледи готово никада не сусрећу, његов поглед ме готово по правилу окрзне равнодушним презиром. Као ледом преко свеже опекотине. Тако ми и цело његово лице, усекнуто у амбис угљених очију, делује као покладна маска. Прави компањон за изненадан нестанак струје у лифту или за прву пратиљу у подруму. Инспиративан као Џек Трбосек на Меденом месецу, замишљам како му се под поставом капута клаћарају уши секире подмазане силиконским уљем.
Тешко је рећи тачно када су настали проблеми са подстанаром Дабићем. Јер тако се презивало лице у капуту. Име му је било Душан, али сви су га знали и ословљавали само по презимену. Живео јесте сâм, без породице, али зато су га сваке недеље посећивала разна службена лица, у тамнопутим оделима, гркљана стиснутих чворовима кравата, озбиљна и одсутна. Она која ти на матерњи инстинкт говоре да су спремна и да убију, ако затреба. Без блефа. У црним, кожним рукавицама. Као шофери који своме газди уз наклон отварају врата шљаштећих лимузина. Као џелати под врећастом маском са два округла прореза, тренутак пре замахивања. Дабићева свита.
Једног повечерја, нешто после сумрака, неко позвони на моја врата. Шпијунка је одрадила своје. Дабић. Лицем и брадом. Малом, јарећом, са проседим чекињама. Откључам, шта бих друго. Мислим, могао сам и да се направим одсутним, чак и да одглумим да не дишем, али некако су ме оне Дабићеве очне цеви стрељале преко стакленог сочива, као да су погледом избушиле рупе на постави моје душе.
- Многопоштовани комшија, моје извињење на узнемиравању у ово доба вечери – речи су заплесале као валцер у банкет дворани неког готичког замка, готово ми завртеле мозак.
- Да ли бисте били љубазни да ми позајмите кључ од заједничких подрумских врата, мој се негде затурио...
- Наравно, комшија – испаде из мене, иако бих пре матором јарцу залупио врата пред носом, иако сам му у својим кошмарима касније небројено пута пререзао гркљан тим истим зарђалим кључем – одмах ћу вам га донети...
И тако се Дабићева и моја судбина укрстише, као пружно чвориште на слепом колосеку, док подрумска врата остадоше широм разјапљена, како за свет тако и за мене, као чељуст троглавог пса.
Дани су пролазили. С вечери је већ почињало исто мучно ишчекивање. Сваки пут када бих чуо шкрипу лифта у приземљу у вечерним сатима, појављивао би се у ходнику као авет. Некада двапут недељно, некада само једном. Дабићева би појава згуснула мрак, док би пластични клик прекидача, изнова разоткрио гротеску његовог лица. Онај ситнозуби осмејак, на рубу церекања, невољни фацијални грч, спој претворне љубазности и блазираног презира. Бразде око усана и очију, меснате и углачане временом, личе на старца од осамдесет и кусур година. Ипак, живахност његових покрета, разиграност удова и лакоћа хода, нису уливали такву наду, дао бих му највише педесет. Чак му се на грудима сјајио и неки волшебни медаљон са приказом животиње, угравираном у сребру око тамноцрвенкастих кристала налик рубинима; талисман ме подсети на племенски тотем, а призор у њему на ритуално клање животиња. Дабић, као да је прочитао моју збуњеност, издекламова:
- Медаљон је моја породична традиција – да, помислих, породица ликантропа и сафари дегенерика. Ипак, привезак са кључем је висио око домалог прста. Дабић се по ко зна који пут захвалио на услузи и кључ љубазно вратио.
- До следећег сусрета, комшија.
Треба ли нагласити да сам га сваке ноћи сањао. Његове вечерње одласке у подрум замишљао као призивање нечастивог, све оне људе који су га посећивали као учеснике сатанске церемоније. Онда би се испод беле плахте уздизали рогови неког љигавог бића, сазданог од црних миса, крви и инвокативних ритуала. Моје име, изговорено на крају сваке иницијације, било је уједно и лозинка мог буђења. А будио сам се обливен знојем као после поподневног трчања. Смушених мисли и опскурног присећања на целу ту бесмислену кошмарну збиљу. Дабић ме је на неки волшебан начин држао у шаци. Као на оном постеру, не сећам се где сам га видео, на коме је у крупном плану луткар Диабло, материјализован из ватрене стихије, у лицу црвен као булка, док му око прстију обмотана ужад којим управља својом марионетом, слободним људским бићем.
Боље бити господар у паклу, него слуга у рају, као да видим пурпурни неон изнад нечије главе шетајући градским улицама, иза поноћи. И велики траг на ноћном небу, невидљивог метеора у паду, црвеном од усијања.
И онда се десило. После предаје митског кључа, крајичком ока спазих двојицу у црним оделима који чекаше Дабића пред вратима подрума. Тек ми сада ништа није јасно. Шта се то, дођавола, збива доле, у проклетом подруму? Моји су злослутни сни само појачавали зебњу на јави. А тек сад, ове вечери, када тешка, метална врата зачангрљаше и остругаше бетонски под улаза у подрум. Знао сам да морам за њима. Зграбих мобилни и у собним папучама журно одшљапках ка подрумском степеништу. Ходничко светло се брзо угаси, али зато кликнух флеш-лампу на смартфону. Осветлила је врата и све док гласови изнутра нису утихнули, чекао сам с ове стране. Онда полако гурнух металну грдосију и скоро бешумно, клизећи на прстима, закорачих у подрумски мрак. Осетих тежак воњ мемле и страха. Ипак, сада нема назад, наду сам одавно оставио иза себе.
Налик Орфеју, више нема освртања.
После неколицине тетуравих корака, схватих да је Дабићев подрум на самом крају низа оделитих просторија, у овом подземном лавиринту који одише киселкастим воњем туршије и каца са купусом. Ипак, питање се поново поставило као слутња. Шта ли господа у оделима ради у вечерњим сатима овде доле? Сигурно да не претачу воду за кисељење купуса. И када сам већ стигао до последњег завијутка, угледах грбачу једног од њих. Други седеше за омањим сточићем, налик на оне уз које стоји шивећа машина, док по свој прилици Дабић окреће ручицу некакве направе из чијег рупичастог отвора штрцају месне прерађевине, налик шпагетама. И онда, не без ужаса, угледах у црним врећама нешто што је заударало на остатке људских тела. Изнутрице, јетре, срца, плућна крила, мошнице, све скупа истранжирано у дроб и припремљено као маса за справљење крвавица. Ове су пуниле црева на машини које је Дабић потом везивао у чвориће и секао. Знам само да исповраћах садржај свог желуца кад се један од пратилаца окрену ка мени. Сећам се да и Дабићеве беоњаче севнуше рубиновим одсјајем, црвене попут свеже поливене људске крви – уз стравичан урлик потрчах ка степеништу.
Ни данас не знам зашто уместо у стан, ускочих у лифт. И притиснух дугме за последњи спрат. Уместо поласка, лифт се затресе. Онда као по нечијој телепатској наредби, лифт поче да пропада, да тоне... Куда, мислио сам? Испод је лежиште, нема подземних етажа, мезанина, нема ничега, забога! Ипак, лифт убрзано пада налик оним малим кабинама које се спуштају у рударска окна, за кратко време прелазећи на десетине, на стотине метара у слободном паду, а онда... онда се нагло укопа и стаде као да се сидро закопало у дно најдубљег океана.
Врата се шкрипутаво раскрилише а светлост бљесну ка унутра.
Чудно је како људска машта замишља пакао. Да ли је то огњено гротло у коме се неутешно пеку душе грешника или пуста ледара у коме су сви замрзнути у сопственом ништавилу? Или су то, ипак, само људи? Одасвуд из свих смерова, у саобраћајном шпицу, у концертној гужви, на улазима у верске храмове за време великих празника, у смртоносном навијачком стампеду или док стрпљиво чекају своју линију метроа. Људи у погребним поворкама за својим мртвим очевима?
Док сам полако напуштао лифт у овом чудно осветљеном амбијенту улице, схватих да управо излазим из великог пословног небодера са хиљаду спратова, свег у непрозирном затамњеном стаклу, из ове вавилонске куле, која ме необјашњиво подсети на моју зграду, заправо на стотине сличних вишеспратница нанизаних у овом велелепном лего-конструкту. И није прошло дуго када, корачајући на црвеном тепиху, стигох до ивице плочника, пред којим се пружа бескрајна улица, када се црна лимузина заустави тик пред мојим телом. Безизразно лице Дабићево згрчи се у љубазност смешка:
- Ваш кључ, комшија, више нам неће требати! До скорог виђења...
И лица пролазника свуда наоколо, као покладне маске која лебде улицама, попут језика на невидљивој ђавољој удици, разјапљених уста која као да су спремна да говоре после дугог ћутања...
Пакао, помислих, то су људи.
Нема коментара:
Постави коментар