Ми бар рикнемо и махнемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.
Размишљање једног обичног српског вола, Радоје Домановић
Тих сам недеља упорно покушавао да успоставим контакт са секретарицом директора једне важне просветне установе у граду. Госпођа Вишња Балабан, чија је бака Матилда из истог села као и моја мати, обећала је да ће помоћи „онолико колико бог дâ“, јербо велика је „навалица“ страначких ухлеба, тако да ни она сама не зна више „куда више иде овај свет.“ Ја сам, наравски, стрпљиво чекао своју шансу и обијао прагове школа и културних установа у чаршији, њушкао радне стажеве будућих умировљеника и меркао непотистички топла гнездала средовечних квочки, никада не губећи наду.
У се и у своје кљусе, како каже народна пословица, премда ми се чини да је дотичну гному смислио неки пијани чобан на појати отресајући га иза врбе, свакако, не треба се никад предавати.
И тако једне среде сабајле похитах ка једној од образовних установа. Школа је некада носила назив по градском комунистичком секретару, знам јер сам је и сâм некада похађао, неугледна осмолетка из радничког насеља, сада се шепури именом канонизованог школског свеца. Скоро и реновирана, свеже окречена у тамножуто и кестењастобраон, изнутра изгланцана ко бувљачна тепсија. Икона свеца на зиду хола и панои са обавештењима. Поред је и табла са дечјим цртежима, делују наивно раздрагани и фигуративно невични; боје су чисте, јасне и безазлено искрене. Кад из мале скривене просторије налик пећинској изби, испод косог степеништа, изглавиња стари познаник, Панта. Еееехеј, друже, па откуд ти, јебо те бог? Стари школски друг, весељак, касније се опробао и у народном оркестру, био хармоникаш по КУД-овима, на свадбама и плаћеним теревенкама. Сада се скрасио после бурног живота, ето га као школски домар, ложач и звонар. Доста му је, каже „курви и сељобера“, бизнисмена, сељанчица на штиклама под шатром и свакојаког локалног шљама. Разумем га у потпуности. Уздахнем. Сада звони за почетак и крај часа. И ’вата зјала. Ајд’, Панто, позвони, ложим га, кад ето њега, налего на електрично звонце, ко модерни Квазимодо, дошло ми да га цмокнем у челенку. Него, директор Шароња, је л’ ту? – А па, батице, много си ти мени поранио, доћи ће Шаре, али тек око девет. Погледам на сат: пет минута до осам. Набијем га, опсујем, док се клинчадија из свих смерова, као на градском вашару, стуштила неколиким ходницима, помахнитала бујица мајушних телеса, у овај разделни хол, па циком, са прешироким торбицама на леђима и ликовним блокчићима у руци, куд који, захваћени промајом по учионицама. За њим, покуњени наставници и учитељи, као психодепресивни пастири за овчицама, својом појавом само секу дерњаву на мање оазе хихотаве тишине која потмуло бруји у свакој од учионица. Барем се хол испразнио. Куд ћу, свратих до тоалета, па на цигарет паузу у двориште, па опет код Панте, па на нову цигарету, чекајући звоњаву за мали одмор.
Кад ето га диша, само му реп видех у ходнику, откаса ходником и откључа своју канцеларију на ћошку. Брзо се опростих од Панте, звони он, боли га стаж, накезио се ко паланачка будала, звони за почетак другог часа и призива у хол сву ону праштаву стоногу ученика на нови образовни мегдан са наставницима.
Куц-куц. Као да изнутра чух: мууу, јебеш му матер шта сам јутрос пио од кафе. Уђем полако на прстима и не могу да верујем. Поред прозора са лепршавим завесама, иза радног стола са монитором и орманића поред зида, џеџи – говедо. Право правцато говедо. Мислим, има главуџу говеђу, уши ко у говечета, тело говеда. Маше репом и њиме ландарајући трга завесу, а задњу ногу задиже и чешка напрегнути бутни мишић. Јаке металне потковице, обложене златастим пенџетом, љескају као медаљони. Јебеш му матер, мислим и даље у себи, шта у том тренутку рећи говеду. Није мала ствар, затечен сам призором, није халуцинација, није сличица из зоологије, није тумачење из сановника, право правцато говедо. После ћу, додуше, сазнати да је заправо реч о воденом биволу, повлашћеном папкару из породице говеда, аутохтоној старопланинској раси којој прети изумирање. Постоје у свету и азијски водени биво, као и његов афрички рођак, али није овде време ни место за научну студију о морфолошким и бихевиоралним аспектима ове необичне врсте. Претпоставља се да воде порекло из Кине и Индије. Треба рећи, да су се некада у праисторији, пре око 25000 хиљада година, на простору Месопотамије односно данашњег Ирана, били итекако заступљене у трговини, а неки су биволи, како сведочи печат древног акадског краља, приношени и као ритуалне жртве.
И док сам тако стајао као лик из неке басне, обрецну се директор Шаровић. Ма бре, синко, дедер, притвори та врата, уби ме промаја нешто од јутрос... И ја хрупих унутра. Пиљим, канцеларија чиста, уредна, у ћошку саксија са филадендроном, с друге стране полице са књигама, на средини стаклени сточић и две кожне фотеље. Кад њушком тапну интерфон на стоном телефону и с друге стране просу се звонки алт. Вишњо, душице, кафу за младог господина, а мени чај од мајчине душице, онај који ја сабајле волим, са коцком шећера, ајде љуби те чика Шаре... Културан, помислих, има манире. Јесте на тренутак трза главуџом, има тај нервозни тик, па се све плашим да не настрада орман у ћошку или онај филадендрон, кад Шаре не часећи часа задиже задњу ногу и олакша се у саксију. Густ, клобучав млаз као шмрк изли се у тренутку. Не без жаљења, сконтах да му је саксија нешто попут ноћне посуде, нокшира или ноше... Би ми га помало и жао, јербо где онолико говедо на ходник у школски WC, згазиће неко ђаче из нехата.
Утом, још се нисмо у чаврљању ни поштено раскравили, кад ето је секретарица Вишња у комплету боје труле вишње, носи на послужавнику чај и кафу. Поздрави мајку Јелицу, добаци ми Вишња, мало ме и чапну за образ, све у границама љупке пристојности и фамилијарне присности. Наравно, тета Вишњо, узвратих. Крајичком ока спазих како директор Шаровић очас језиком преврну шољу са врелим чајем па олиза сву текућину просуту по столу и тепиху. Потом подригљиво замуче. И ништа, срчући врелу кафу, издекламовах своју уобичајену тираду, коју сваком послодавцу реферишем у представљању своје професионалне CV-документације. С друге стране, после неколиких покрета благог рашчешавања и драпања о ивицу ормана, те лепезања репашком и фрктања на неке аудио надражаје који су му стизали са монитора у дну стола, Шаровић ме с четврт пажње кобајаги саслуша и на тренутке повлађиваше мојим речима кад год бих у говору застајкивао, чекујући с његове стране какву пожељну реакцију... Наравно, младићу, твој је случај узет у разматрање, свакако, да, да, нема проблема, што бисте ви млади рекли, нема фрке... Укратко, оно што се може вербално измусти из његовог врпољења и гузочешкања. Чак ми преко стола и онако воловски намигну, или је и то само тик његових очних капака, тешко је сад просудити, као и то до које се мере уклапам у Шаретов јутарњи штимунг...
Кад ето ти звоно за тзв. велики одмор. Дечурлија бучно отперја у школско двориште, а за тили час Панта и Вишња створише се пред вратима канцеларије. Шароњице слатки, твоја испашица, мили, гугутну сладуњаво Вишња, на шта Панта искусно и нежно протури преко директорове главе кожни улар с алком. Ајмо, Шаре, полако само, ногу пред ногу, те га изведоше на пусти ходник према задњем улазу, завојитим скретањем за фискултурну салу. Из радозналости, мало издалека, кренух и ја за њима. Ипак, не виђа се овакав призор сваки дан. Иначе, знам из поткивачког заната мога прадеде Витомира, колико је то захтеван посао потковати једно овакво говедо! Мораш му најпре везати све четири ноге уз дрвени козлић, па га окренути на бок, не би ли се обавио посао (пошто говедо није као коњ, никада неће само да подигне ногу за поткивање). И таман кад се Шаре углавио кроз задња врата за излазак на дивље двориште иза школе, закрчаше му црева те се, услед свог напрезања, просра право пред ноге Вишњи. Заљопа јој штиклице које је тек колико прошле недеље пазарила у новом шопинг парку на акцијском снижењу. Ту бре, уздахну Панта те обоје једногласно дозваше чистачицу Милкицу да почисти лајно за Шаретом.
Ипак, када крочише напоље на двориште, већ је то друга прича. Чист, јутарњи ваздух, резак у грудима, трава орошена до колена, ливада коју Панта годинама коси и орезује од корова и где сваког дана изводи директора на испашу. Толико сам бар могао да видим у даљини, као и тај небескоплави диск над Шаретовом тинтаром док онако кротко и понизно напаса травицу иза школе. Ваљда је свима нама, и Панти домару и Вишњи која је с миришљавим марамицама брисала своје ципеле од балеге, па чак и Милкици која је у плавом мантилу и гуменим рукавицама изгланцала паркет на унеређеном месту, па и мени, госту ове реномиране школске установе, дакле, свима нам је у срцу мило када, готово сузних очију на рубу радосница, сеиримо над призором испонапасања једног безазленог говеда, домаћег воденог бивола, наше сакралне, старопланинске сорте.
Мислим да је и Панта, последње што угледах, из свог џепа извадио чобанску фрулицу и засвирао, онако борадугићевски виспрено, ситну, врцаву мелодију уз које је Шароња облапорно мљацкао и задовољно мукао, све уз цијук секретарице Вишње и мој срдачан наклон при одласку.
