POD NADSTREŠNICOM

„Једина ствар коју увек осећам је да на месту где се шибају бог и ђаво, човек мора да игра увек чисто, мора да изабере страну и да иде до краја...“

                                                               Гето – Тајни живот града, Горан Чавајда Чавке (1962–1997)

Тужне су улице мог града. Оно мало пролазника које успевам да уловим погледом, окреће главу у страну. Лица с друге стране излога кафеа, у топлим гнездима тек излеглог трача, мутна су и прљава. Титра новогодишња расвета, љескају окићене јелке, еколошки скелети у породичним домовима, дечји осмеси прелепљени преко „кока-кола“ реклама, љуткаст дим петарди и топовских удара на улици пече ми ноздрве. А можда се ништа неће догодити?

Из дана у дан иста уравниловка. Бекство у себе. Низ себе. Ако бих имао то унутрашње уже, плашим се да бих се лако стрмоглавио у амбис своје личности, шћућурио покрај својих страхова и као умиљато штене полизао своје ране. Али овде, ипак, нисам само ја тај коме се нешто дешава. Моја је соба одавно без зидова и без плафона. Спавам на истом кревету из којег је могуће видети звездано небо, али и сав људски талог и прљавштину свакодневице. Једем са тог истог кревета. И сањам. Огољен сам као кестен који продавац нутка на улици у фишеку од старих новина. Машицом ме окреће тај кестенџија на приручном роштиљу и продаје за ситнину. Мора од нечега да прехрани породицу.

Сви сви некуда журе. Гомила згужваних лица на станици. Пуштам музику на мобилном. Иста је то плејлиста, годинама је нисам мењао. Да је грамофонска плоча, одавно би се изгребала, да је аудио касета, трака би се до сада замрсила. Али, коме је то важно, никуда не идем, ништа не радим, само стојим. Цупкам на хладноћи. Топлим дахом хукћем у прсте. Цигарета ми утопљава плућа, дим који издишем, чини ми се овако безначајном живуљку, обавија цео град као велики цилиндричан облак, налик дирижаблу. Нешто се дешава прекопута. Не видим тачно шта. Стојим под надстрешницом. Пљуцкам димове и слушам интро Лу Ридове песме „Хероин“. Град је стари зависник, џанки, уфиксан нашим ћутањем. Убрзање ритма, пулса и мелодије. Нешто се ипак дешава?

Кад си млађи, некако ти је свеједно. Боли те шлиц за све. Тај хаос који препознајеш  током одрастања, крије у себи потенцијал самоспознаје. Тако су ме бар учили у школи. Ентропија социјализма, окруњавање петокраки на ђубришту иза школа, премлаћивање бисти и кипова. И сâм сам пишао по симболима прошлости, читанкама и раскупусаним свескама. Било ми је свеједно. Ратове сам са родитељима гледао на телевизији. Уз вечеру. Породична идила деведесетих. Екранизовани лешеви у својој анатомској сировости, као кројачке лутке подастрти на митоманској постељици нације, деловали су ми тада трагикомично. Надувен леш жене на улици, испред капије, по свој прилици сељанке. Задигла јој се сукња. Мислим да сам се нагонски насмејао том перцептивном ужасу, тој мртвачкој догми којом нас је хипонотисала телевизија. А и како се да се не насмејеш целом том ужасу? Томе је вероватно допринела и подржављена нарација спикерке, која је вербално онанисала покољ и мржњу.

Нисам се никада снашао у свим тим поделама. Никог заиста нисам научио да мрзим. Бар не доследно. Из срца. Промени се само једна деценија, па ти промене и циљ мржње. Како онда да верујеш свом старом непријатељу? Ономе кога си мрзео из дна душе. Тако сам годинама виђао на улици збуњене мрзитеље, отуђене од предмета своје страсти. Оне које грицкају нокте пред ТВ-ом чекајући новог месију, онога који ће их подојити заветом нове мржње. И обично га и дочекају. На овим просторима не морају дуго да га чекају. Али, шта је са оним другим полом у мени? Да ли сам успео, крећући се између разних острашћених чопора, између бридова њихових искључивости, чекића и наковња њихових тек искаљених мржњи – да ли сам успео некога и да заволим? Или ме је маљ туђе затрованости добрано осакатио, да сам се сакрио у своју равнодушност, тамо где ме нико не би нањушио, у своје мало, интимно лудило за које никоме нисам морао да полажем рачуне. И да ли сам тиме заувек изгубио себе?

Стојим на ћошку и ослушкујем гомилу. Нешто се засигурно догодило и сви су потрчали у истом смеру. Гомила обично има животињске нагоне. Одједном се сви сложе у исти нагонски мозаик, пробуди се друштво као неки организам са десетинама руку и ногу, у неко меснато клупко и крпењачу нерава. Обично када је таква гужва на помолу, пожелим да збришем. Запиштале су сирене амбулантних комбија, ватрогасних кола и полицијских марица... Свет се за мене опет згуснуо у неку масу ужаса, у неку провинцијалну гротеску хорора, у неки балкански пачворк трагедије. Остало ће медији по свој прилици, својим стрвинарским апетитом, жељни сензација, упаковати у своју амбалажу, према санитарним инструкцијама својих уредника и такав производ пласирати на тржиште – то јест убризгати директно у душу свог аудиторијума. Јер мржња мора да тече...

Нисам од оних који су се искључили из свега. Напротив, ту сам, увек на месту дешавања. Једина разлика између мене и масе која долази после догађаја, јесте управо то што мене привлачи наелектрисана неизвесност несрећа пре него што се десе, онај мирис у ваздуху који се осети пре драматичне промене околности. И то ме „трагично чуло“ никада до сада није изневерило. У почетку сви су мислили да се зезам. Да изигравам некаквог бувљачног видовњака или да се фолирам. Ех, било је дана када сам и сâм сумњао у своје предосећање. И никада ми није баш било свеједно када се она заиста и обистини, пошто сам то претходно „видео“ у свом уму, у свом менталном кавезу са старим школским пројектором. У нашем народу постоји изрека да нико није постао пророк у свом селу. Једина разлика је у томе што сам ја видео како цело село гори.

Тако је некако било и у школи. Када се запалила учионица, мислили су да ја стојим иза паљевине, јер ко би дан раније причао о пожару у школи. Или када се запалила викендица мог покојног ујака. Тада ме је и фамилија остраковала, а замало сам избегао и затвор. Тада сам научио да је за мене најбоље о свему ћутати. Ако већ не можеш да спречиш оно што је неумитно, било да је последица људског немара или више силе, утолико је моје мешање у ова збитија опасност по моју слободу. Научио сам временом само да будем сведок разних трагичних околности и да је можда у томе моја улога. Као писац или редитељ који инсценира своје догађаје, постави ликове и улоге, а онда посматра ефекат књишких и драмских расплета. Тако и ја, уредно записујем ове догађаје и пратим њихове ефекте на потресе друштво, као сеизмограф који прати подрхтавање унутар тла. Томе уосталом служи и овај запис.

Дакле, ево ме где стојим на главној железничкој станици. Дан је као и сваки други. Путници се тискају под надстрешницом. Не знам како да опишем тај осећај који подсећа на бол у грудима, неописиву мучнину у желуцу и вертиго. Нешто се сада и са мном дешава, управо се гомила људи окупила изнад мог тела, вуку комаде бетона и рашчишћавају камени покров изнад мог тела. Не осећам ништа, ни руке ни ноге. Кажите ми, добри људи, да ли је ово дан када сам пожелео да умрем или се ипак понадао да се овог пута предвиђање неће остварити?

Нико ми не одговара. Можда је све то само фантазија мог болесног ума док лежим на психијатријском одељењу и слушам вести које управо пристижу. Другачије је када се то деси теби или неком теби блиском а не неком странцу, зар не? Напољу се више ништа не чује. Као да је читав град нестао у истом гротлу. Као да све све очас срушило. Читаво друштво. Или су сви напрасно занемели?

SVETIONIK

Да нема ветра, пауци би небо премрежили.

 

     Испрва су наше шетње биле само то, немушто табанање бетона у познатим кривуљама градских простора, унутрашње преслишавање корака, налик хипнотичком понављању рефрена неке заборављене песме. Укратко, шетња као утеха и заборав. Не сећам се више ко је, када, с којом намером, први затражио да променимо пут, скратимо пречицу или продужимо обилазницу, застанемо нагло (као по команди) или убрзамо корак (као после хајке); као да је то сада важно... Све што се десило, морало се догодити, све што ће догодити, десиће се по себи, наша одговорност није чак ни у бирању пута нити у одгађању наметнутог избора. Наше је само да бележимо растојања и да – ходамо.

     Има, свакако, нечег филозофског у кретњи, а опет и дубоко профаног. Као перипатетик који лута међу колонадама властитих сумњи, изгубљен у одјеку својих корака, у мислима уситњен као зрно у жрвњу. Све и да је ход по струни циркуског арлекина само забава за масе жељне спектакла, сваки је корачај чист пркос земљиној тежи, изблајханом лицу смрти.

     „Ствар навике, простачка конвенција“ (господа, чини се, преферира рикшу) или тек отпала латица са руже лутања мандићевског протоходача који жели да буде: тих и утишан.

     Ходати, инфинитив моје душе. Ходам, вечити презент моје сумње. Мог отпора.

     Док сам тако шетао улицама, испрва сâм, ништа се богзна није десило. Један у мноштву, усамљен а прекобројан, никоме нисам представљао претњу. Нити ме је моја шетња утешила, јер нисам могао да заборавим. А збрајао сам своје кораке и записивао туђа растојања. Кад год бих мало успорио, њушећи пролазнике, осетио бих туђу пажњу и знатижељу као одбојност. Осетио бих се баш као онај лик из игрице, тзв. puzzle-платформе, који бежи слева надесно ка новом нивоу метастазе, прескачући све препреке на свом путу. Јер последњи је живот и нестрпљење расте. И тако из дана у дан, са новим лицима у околини који неосетно мења боје, сходно менама годишњих доба и заласцима сунца. Сваки је дан нови изазов шетњи. И ново разочарење. Али, само у почетку...

     Јер, у почетку беше реч, а реч беше „искорак ка светлости“.

     И онда, за тили час, постадосмо двојица у шетњи. Простом деобом немира, онако како се Творац (дизајнер платформи) дели да би се кроз другог вратио себи и свом мировању. И онда – шетамо. Улице су интимније јер као шетачи удвајамо истополност патње. Чаша је истовремено и пуна и празна. Тако удвојени, али још неусклађеног корака, јер неко увек жури а други заостаје, почињемо тихи рад на себи. Из дана у дан, наши карактери сарађују на искушењу шеталачког братимљења. Иако није реч о крвном братству, током шетње постајемо ми, за разлику од мимоходног полусвета, који у менталној опозицији постаје: они. Ничија земља просто није по бонтону. Другим речима, политичка коректност је измишљена за оне који шетњу доживљавају као морални хендикеп. За лењивце на клупама и дустабанаше у овој причи места нема. „Ми“ и „они". И цео свет који се мрви под нашим корацима, попут крхотина разбијеног огледала. Тако и ова игра коначно може да почне.

     Још нешто о шетњи. Шетња није лутање. Бесциљност бауљања или беспосленост тумарања. Није зијање и вршљање. Скитња и шврљање. Смуцање и вуцарање. Код шетње постоји јасан план, у почетку још увек неосвешћен, нешто као велики прасак, који се постепено исцртава у сенци наших стопала, разапет између глежњева, наш мали Исус шетње (уложак за ципеле), као жртва понизности корака. Шетња је разраст, сабирање унутрашњих покрета, резонанца ђонова и успење духа. Искусни шетачи то већ знају, остали у видном пољу шетача то ионако не примећују.

     Тако се некако постаје верник шетње. Тако се постаје уметник шетње. Њен револуционар.

     И онда се једног дана, гле чуда, скупило нас пола туцета. Отпадника. Прекара. Социјалних утвара. Заборављених од породице, отуђених од заједнице, генерацијских црних оваца и белих врана, апатрида. И није да сам их одмах прихватио за своје нове пријатеље. Неке сам познавао из виђења, друге можда који пут у пролазу окрзнуо погледом на супротној страни улице или очешао раменом на пешачком мосту. Неки су били пријатељи мојих бивших пријатеља, други непријатељи мојих садашњих непријатеља. Било како било, шетња нас је зближила. Деоба се наставила и сви смо понизно делили кору хлеба са наших шеталачких ходочашћа, пили воду са истог извора. Знали смо да нам никакво посебно упознавање није потребно, можда зато што смо у себи одмеравали туђи ход, ситне неусклађености, бангавост туђих стопала, питали се ко је међу нама будући издајник, наш мали Јуда, камичак у пробушеној ципели, денунцијант наших будућих шетњи, доушник свима онима који су нас у граду из дана у дан презирали.

     А куда смо то шетали? Није никаква тајна. Свака је шетња у нечему различита од претходне. Не постоје две исте шетње. По нашем Хераклиту, не можеш двапут прошетати у истом граду. Обично бисмо следити какве необичне трагове или знакове на путу. Некада то може да буде отворена капија напуштене куће (у том случају морало се проћи кроз двориште), графит на свеже окреченом зиду (обично је добар знак), преврнут контејнер у зору (ребус ђубришта), сенка сахат-куле у касно подне као показна стрелица на тротоару, натписи на изгаженим паклицама цигарета или спљесканим лименкама пива које често треба разумети као анаграмске поруке. Слова на регистрацијским таблицама, почетак криптограма. Гласови из домова здравља, крици из болничких соба који у самртном ропцу обично укажу на нове путеве, треба само бити стрпљив у кружењу око болнице. Уосталом, ту су увек једносмерне улице (треба их проћи у обрнутом смеру), кружни токови и петље (важан је полупречник), троугласта острвца на раскрсницама (хипотенуза), стари железнички мостови са праговима које треба тачно избројати, стара напуштена купалишта у којима се хране пси луталице (гатати за њиховим костима), Андријини крстови у предграђима чије сенке треба исправити; треба још и ослушкивати саобраћајне гужве, стубове расвете који гасну тачно у зору, далеководе пред грмљавину...

     И онда нам се придружило још толико, једног дана пред полазак са уговореног места (испод Љубавног моста), избројах тачно дванаест. Апостоли шетње. И истог су се дана грађани окренули против нас. Са свом алавом жестином коју су данима и недељама (неки и годинама), прикупљали у себи, сав гнев и гној личних пораза и кукавичлука, излио се једног лепог сутона пред наше ноге. Гађали су нас флашама из кафанских башти са плех-музиком, на репове наше колоне мучки залетали се пензионери на својим бициклима. Псовали нам мајку џабалебарошку. И богаоца смрдљивог. Обесне би синове терали да пишају по нама са ограда мостова, у сачекуши, раскалашне девојчице би побацале накарменисане пикавце и своје прокрвљене тампоне. Када бисмо некад газили реку, нашу лепу Нишаву, јер тако су нас знакови водили, маскирали би се у рибаре па би нас кукицама ловили, високо забацујући своје пецаљке изнад наших глава, кезећи се безубо.

     Али и то некако прође. Само је шетња остала као мистичан поредак наших корака, узвишен анаграм наших душа. Једноставно су нас отписали као чудаке и пустили да цепамо ђонове, да ријемо петама по михољској оморини, јесењем глибу и зимској бљузгавици. О нама се и пискарало по локалној штампи. Додуше, као о петоколонашима и јеретицима. Али наше стадо се свакодневно увећавало, разлика између нас и њих временом постаде видљивија и опасна. А онда се и то догодило, јер морало је да се деси. Тако је било записано у нашим корацима...

     А десило се тачно овако. Тог последњег дана наше шетње, негде пред поноћ, краја октобра 2021, ако је то уопште важно, пре него што прекорачих праг улазних врата, на простирци пред мојим станом лежао је дивљи кестен. Пожуривши ка градском тргу, месту нашег данашњег окупљања,  са нејасним предосећањем о збитију које се још није десило, приметих како се и други шетачи дошаптаваху о чудним знацима које су у току дана опазили. Свако је понаособ у току дана сведочио о неком волшебном знамењу, а знаци су били распршени свуда, по улицама, запуштеним собама, репликама старих филмова, цитатима прашњавих књига...

     „Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав.“ (Андрић)

     Знали смо да је крајни час за наш последњи полазак, онај на који су упућивале све наше претходне шетње, онај који смо све до сада у пола корака прижељкивали.

     А сви су знаци упућивали на исто откровење: требало је по први пут поћи изван града. Сложни, увежбаног корака, сигурни у свој поход, сада већ педесет прекаљених шетача, запутисмо се улицама које воде у тмину предграђа, а потом у атаре оближњих села. На самом изласку из града испратише нас на десетине радозналих шетача, тзв. искушеника шетње, или су то биле градске патроле које су јављале о смеру наше кретње. Било како било, наш је пут сада јаснији него икад, сама шетња постаде дуго путовање у ноћ. Препешачисмо километре далеко иза последњих заселака, окренусмо козјим стазама и непроходним врлетима, само нас је светлуцави звездани свод као и наша унутрашња навигација – компас који показује духовну северњачу – водио даље забитима и планинским висоравнима. Попесмо се на највишу тачку, изнад борових шума, на зараван која наликује на гумно. Ту се окуписмо, већ при крају својих телесних моћи, натечених стопала, у стању шеталачког блаженства – и  запалисмо ватру.  

     Свако пламену дарива нарамак суварка и ниског растиња, падале су читаве крошње нахерених стабала, зацврча суво лишће и шаш. Буктиња нарасте и лизну небеса, наше пак очи засветлеше у тами, осветљене искричавим лахором, попут ројева свитаца. Тада, и само тада, одржах своју проповед на гори, своје слово о шетњи у којој шетач проналази пут до свог бића, док је и сам Бог ништа до ужурбани путник који обилази бескрајне даљине само једним кораком свог савршеног стопала. О томе како се сваки путник из прошлости отеловљује сада у нама одабраним шетачима и дарује нас својом исконском снагом. О себи као шетачу који је напокон пронашао свој пут.    

     Тик пред зору, згасну наше огњиште на гумну. Попут свиленкастог вела који замагљује обрисе неба, светлост се згусну у јутарној измаглици. Измрцварени несаницом путовања, још увек на ногама, посматрамо једни друге у неверици. Свањивало је. Распрскавајућа игра фотона, луча фантазмагорије. На рубној линији, окрајку обзорја, сваки поглед у даљину наликује на паганску жртву паљеницу, док се сунчев облутак помаља као древни путник на истоку, на светлосној плаценти у којој се упризорује и рађа нови дан. Гори безоблично растиње на сунцу дуж гребенастих слојева падине, гороцвет и шумски љиљан на обронцима, преливи вегетацијских зона по ободима четинарских шума, љеска и  цакли се читаво залеђе планинског венца.

     И гле чуда, доле испод нас, куда код светлост допире, истерујући тмину из мрачних пећина и залеђа стећака, као у некој мистичној предаји, на хиљаде и хиљаде прилика, нових придошлица, урођеника шетње, путника намерника са својом визијом циља, искусних шетача попут нас самих, прогнаних и избеглих из свих крајева, сада се зрцале пред нашим видиковцем и чекају наш знак.

     Да ли сам и данас то сањао, профетски записујући своје кораке у шетњи, маштао о свему овоме, као неко ко и данас корача истим путем, један у мноштву, знам и то да више нисам усамљен а ни прекобројан, слутим да путева има многих, а шетња је само једна, само моја, она коју живот утискује у својим бесмртним траговима – и за коју се ваља једино изборити, сваким кораком то јасније видим, јер знакова има свуда, треба кренути напред, на било коју страну, кренути својим путем...

 

RAPSODIJA U BLATU (treći čin)

 

Nova lica:

Aleksandar I Karahuljić, monarh, sa svitom

Pređašnji

 

1. (pristiže kraljevska kočija pred zgradu sreske uprave, okupio se sam politički vrh, obor-knez sa svitom, peva se pesma hora uvlakinja u znak dobrodošlice)

 

Hor uvlakinja

 

Imaćete parizera i 'leba jesti,

Ne smete se vi nikad omesti

U izjavama svoje ponizne ljubavi,

Onome ko u najveći budžet grabi

Da vas za tu ljubav pošteno nagradi.

 

Okupite se oko monarha, zahvalni,

Ovo su samo naši dani, slavni.

Svi izlivi ljubavi nek’ budu javni

I neka traju zauvek ovi dani bajni,

Ma koliko tuđi komentari bili ogavni.

 

Obor-knez (pada ničice pred prag kočije i celiva monarhu cipele): Vaše visočanstvo Aleksandre I Karahuljiću, sa najdubljim poštovanjem i osećanjem zahvalnosti, ja najponizniji sluga, obor-knez, u svoj svojoj sreskoj ništavnosti, celivam sada vaša božanska stopala i zemljicu kojom hodate!

Monarh (mrzovoljno, ko da otresa govnobalja): U redu je, obor-kneže, tvoje su uvlakačke veštine nadaleko poznate. Ne bih ja ni dolazio u ovu vašu selendru pred izbore da nisam čuo za tu vašu crnu opoziciju.

Obor-knez (uspravivši se posle celivanja): Dobrodošao u ovaj gradić na reci Nišavi koji sam ja lično izgradio po uzoru na tvoj Beograd na vodi... (ponosno) Imamo i mi sad svoj Pirot na vodi!

Monarh (ispod naočara): Bravo, Gladane, gde je velika voda tu je uvek prilika da se nešto ućari, sve značajne civilizacije nastale su na obalama i ušćima velikih reka.

Stotka, konfident: Izvo'lte, vaše visočanstvo, ja kao vaš poverenik da vas provedem kroz odaje našeg sreskog zamka i da se odmorite malo posle dugog i napornog puta.

Monarh (razdraganije): E, ta ti je na mestu, slugo. Taman da mrdnem dupe iz ove proklete kočije! Truckamo se ceo dan a od Sićevačke klisure me tako tako spopala neka zgorušica... (više za sebe) ko me tero da pijem vino na ugarskom dvoru za vikend sa nadvojvodom Orbanom! Zapismo se ko prava stoka... (devojčica u narodnoj nošnji nutka ga pogačom i solju) E, može, ta ti je dobra, dušice, da si živa i zdrava! Još kad bi mi neko nabavio rasol, dobiće od mene i zlatni dukat.

Obor-knez (pažu): Trči, Coki, za monarha natoči samo iz mog podruma, neka ti kneginja pomogne oko kace sa kupusom, ako ne možeš sam da do'vatiš poklopac. (monarhu) E, pa izvo'lte u naš skromni dom. Odmorite se koji sat dok pripremimo skup u hali Sportskog centra. Pozvali smo silne ljude, dolaze mnogi i na volovskim zapregama, poterali smo mitingaše stočnim vagonima prve klase iz svih ostalih srezova... Danas je neradni dan u srezu. Ne dolazi nam Njegovo Visočanstvo u varoš svaki dan!

Monarh (zeva od umora): Malo mi je dosadilo sve to, Gladane, da nemaš možda nekog zabavljača, ludu, nekog da me razonodi, izmasira stopala, odsvira nešto u diple?

Obor-knez (iz cuga): Kako da ne, vaše Visočanstvo, kako da ne. Imamo jednog profesionalnog masažera, sad ću da ga dozovem... Boćko Ćela, taj masira za medalju, poznaje sve erogene zone i utrljava osetljiva mesta eteričnim uljima. Redovno idem s njim u amam, saunu na Zatvorenom bazenu. (ulazi u odaje Ćela, obučen kao evnuh, go do pojasa). Ćelice, dragi, izmasiraj Njegovo Visočanstvo onako kako ti najbolje umeš, a sad ću pozvati i ostale zabavljače... (nestaje iza paravana)

Izlazi prvo Globus (žonglira tri limuna): Oho-ho, oho-ho. (monarh daje znak da ga sklone)

Potom na scenu stupa paž (pravi kolutove): Hop, hop – hop, hop. (monarh daje znak da ga sklone)

Na kraju izlazi Stotka (stavlja pred monarha tri poklopljene šibice i zrno graška): Gde je kuglica, gde je kuglica, gde je kuglica? (monarh izbuljio oči zapanjen njegovom jeftinom šibicarskom veštinom)

Monarh (oduševljen): Pa ti nisi čovek, ti si đavo! Gde si to naučio, slugo, govori?

Stotka (ponizno): Na pijaci, Vaše Visočanstvo.

Monarh: A kako si dobio taj nadimak, Stotko?

Stotka (ponosno): Ukrao sam kolegi regres od sto dinara, davno je to bilo na železnici...

Monarh (uzdahnu): Eh, kad bih takvog imao pored sebe za ministra finansija, trgovine ili saobraćaja, gde bi mom kraljevstvu bio kraj. Strašan si, Stotko! Respekt. Postideo bi sve šibicare sa zemunske pijace. (Stotka pocrveneo od ushićenja, Globus ljubomoran viri iza paravana)

Obor-knez (zadihano): Vaše Visočanstvo, sve je spremno za vaš veličanstven skup u hali, moramo odmah da krenemo, nadam se da ste uživali u masaži i jeftinoj zabavi.

Monarh (zadovoljno): Čuvaj ovog Stotku, taj ti zlata vredi, vidi se da je lupež na mestu. Takvi su talenti danas zaista retki.

 

(gužva ispred Sportske hale, čuju se trubači i ori se pesma jeftinih podanika, ispred kojih stupa kulturnjak Miško Ćurčić)

 

Miško Ćurčić (celiva monarhu sam špic cipela): Vaše Visočanstvo, ja sam običan crv nedostojan vaše pažnje, samo želim da kažem da sam jedan od dve hiljade potpisnika pisma podrške vašoj presvetoj mudrosti.

Monarh (nezainteresovano): Ako si, slugo, budala sve pamti a pametan potpisuje.

Obor-knez (vodi monarha kroz masu): Ovamo, Vaše Visočanstvo, moramo se probiti zajedno kroz gomilu, ovoliko ljudi nije bilo još od vremena kad smo delili vaučere za banje. (pretorijanska garda razgrće masu, šutiraju one najnasrtljivije) Evo, još malo i stižemo do bine, tu ćete održati kraljev govor.

 

Monarh (drži govor): Robovi naprednog sveta, moje drage sluge i sluškinje, ja, Aleksandar I Karahuljić, dajem svoju časnu reč da ću sve raditi u svom ličnom interesu i da nijednog jedinog časa neću pomišljati na bilo kakvu abdikaciju. A izbori ko izbori, prokleta Evropa je htela da mi budemo ustavna parlamentarna monarhija, pih. Mi imamo parlament i na šta nam on liči? Oni prokleti opozicioni poslanici skaču i urlaju (masa zviždi na pomen opozicije). Čujem da i ovde imate tu bagru. Što se tiče ustava, ja sam najbolji pravnik u istoriji Srbije i šta ja kažem i odlučim to vam je ustavna preambula. Ja sam naslednik ustavobranitelja i svetle dinastije Nemanjića, u mojim venama teče sveta krv slovenskih i ilirskih predaka. Ja sam prikazan na artefaktu civilizacije Lepenskog vira, pitajte arheologe, to je bilo predskazanje mog dolaska i drugi sam mesija u Bibliji. Zato neka vas ova moja pojava povede putem kojim vas čeka blagostanje i svetla budućnost. Da nije mene sunce vam ne bi zasijalo, kroz moj glas na izborima i mrtvi će se dići na noge! Ako vas neko nekad pita, kažite mu da sam bolji i od Tita! Stoga glasajte za vašeg obor-kneza, to jest, glasajte za mene na izborima, jer sam ja jedini kandidat kako u srezu tako i u čitavom kraljevstvu! Živeli! Dajte sad te trubače, neka se ori pesma pobede!

 

Hor uvlakinja 

 

Narod jedan

Vođa jedan

Vođa vredan

Narod veran

Narod hvali

Vođa pali

Vođa deli

Narod želi

Narod stoji

Vođa kroji

Vođa daje

Narod laje

Narod služi

Vođa pruži

Vođa plaća

Narod vraća

Narod kliče

Vođi: DIČE

 

2. (na ulici, dva štanda, vlasti i opozicije, jedan nasuprot drugom, poslednja subota pred izbore)

 

Stotka: (stavio šnit parizera na udicu pa peca na trotoaru): Ajmo, navali gladni narode, izvo'lte, ovaj parizer sam stavio kao mamac samo za vas! (drži visoko uvis ribolovački štap, dok se penzioneri izvili kao mečke propete na zadnje noge), beri parizer, beri parizer, ajmo malo fiskultura, još malo pa nestalo...

Globus: Pazi onog sa kačketom, taj još i poskakuje, eno baba mu se popela na krkače...

Stotka: Pazi onoga žgoljavog što zinuo ko krkuška!

Paž Colić (hteo bi i on da skoči ali ne može): Pustite mene, pustite mene, evo ja ću sa klupice da skočim, hop, hop, i do'vatiću mu salamu. (skoči sa klupe, u tom trenutku Stotka opušta blinker i parizer pada pažu u krilu)... Evo vam (daje žgolji), od vašeg obor-kneza, s ljubavlju...

Stotka (nostalgično): E, tako sam jednog penzosa pecao prošlog leta tu iznad Nišave, na keju. Zabacio sam čvarak na udici i on se uvatio zubima pa ne pušta. Opasan beše. Zamarao sam ga u plićaku više od sat vremena dok na kraju ipak nije odustao od čvarka, šta ti je upornost... Da sam mogao, prepario bih ga i okačio u sreskoj kancelariji na zid kao trofej.

Globus: Pa jesi li se slikao s njim pre nego što si ga pustio u Nišavu?

Stotka: Naravno, Globuse, ja sam sportski ribolovac, nego mi žao zbog trofeja...

Vladica Tošković (zacenio se od smeha): Dajte meni jedan štap, 'oću i ja da pecam!

Stotka (seče novo parče): Evo ti, žbiru, na, komadiška pa nego, zabaci ga visoko u masu! Zabavi se malo, glasača ovde ima koliko oćeš, ko u ribnjaku...

 

(međutim, kako ga je Tošković jako zabacio, mamac sa parizerom preskoči trotoar i odleti pravo na ulicu u fijaker kojim se voze obor-knez i kneginja i to pravo u usta obor-kneginje)

 

Obor-kneginja: Uf, khh, khhh, odakle ovo masno govance doletelo? (ispljune na dlan, gleda i ne veruje). Kakva me ovo salama spopala, pazi, ovo je onaj jeftini parizer što ga je monarh preporučivao sirotinji... Fuj!

Obor-knez (ljutit): Kog đavola, stoj, zaustavi odmah kočiju, da vidim ja kakva se to svinjarija dešava tamo!? (izlazi iz kočije i besan korača prema štandu)

Vladica Tošković: Ja se izvinjavam, čestiti obor-knežu! Nisam vas „pecao“.

Obor- knez: Jesi li se ti ovo, budalo, gađao ovom masnom komadiškom parizera?

Vladica Tošković (tužno): Mnogo se izvinjavam, kneže, samo sam hteo da upecam nekog prolaznika, nije mi bila namera vas da pogodim...

Obor-knez: Ma bre budale jedne, ko vam je uopšte rekao to da radite na ulici!

Vladica Tošković: Pa vi časni kneže.

Obor-knez: Kako more, de ponovi?

Vladica Tošković: Vi ste rekli na prošlom sastanku da odemo na Guševicu, sklopimo štand i pecamo sigurne glasove.

Obor-knez: Uf, pa kad sam vam kazao da „pecate“ glasove, to nije značilo da bukvalno uzmete štap za pecanje i da zabacujete među ljude. Vi ste stvarno poludeli! C-c-c.

Paž Colić: To je bila Stotkina ideja, kneže.

Stotka (muva paža u rebra): Ćut' mali, lebac ti se ogadio...

Obor-knez (prezrivo): Nisi morao da mi kažeš čija je, odmah sam znao. Za dobru svinju nema loše pomije! Stotko, platićeš mi nekad za ovo poniženje sa parizerom! Kad-tad...

Stotka (ponizno): Hteli smo kneže da se zabavimo malo, čisto da nam prođe vreme...

Obor-knez (pedagoški autoritativno): Pogledajte prekoputa ulice, rđe jedne besposlene, tamo gde je štand opozicije, što se ne ugledate malo na njih. C-c-c. Eto, šta je gospodin, a ne stoka ko vi!!! (svi zinuli u pravcu opozicionog štanda)

 

(u tom trenutku na drugom kraju ulice profesor Božović svakoj dami deli po jedan cvet ruže i uz naklon preporučuje da sve glasaju za njega)

 

Profesor Božović: Drage sugrađanke, ako želite da se dese dugo očekivane promene u vašem srezu, da nam stvarnost zamiriše kao ovaj cvet a ne da zaudara na salamu podrigušu kao prekoputa, glasajte za našu listu: 'Poslednja obor-kneževa večera'... S poštovanjem, moje dame, ljubim ruke...

Perica Džunić (plazi se onima s druge strane ulice): Da, zagrcnuli se tamo od tog parizera, dabogda!... Boranijo jedna.

Doktor Žarković: Pazite, eno ga i obor-knez, sav se zajapurio, da mu nije možda pozlilo od toga parizera koji drži u ruci? Da ga nije pojeo našte srce?

Toma Ćirković: Kome zakon leži u korupciji, usta mu smrde parizerom. Ako je peglana kobasica masna do lakata, parizer mora biti do ramena. Zašto na tuđem tanjiru vidiš moču, a ne vidiš parizer na stolu svom?

 

(hor odbornika opozicije, koji nastaje kada se svi glasovi nezadovoljstva sliju u jedan krešendo zajedničkog vapaja)

 

Pesma rugalica opozicije

 

Obor-kneže, mehuru od sapunice,

Ostavku dade na poziv iz prestonice.

Pokazao si svoje pravo jeftino lice

Sreskog podanika i sitne udvorice.

 

U Pirotu glumiš neku vajnu silinu

A pred Huljom pretvoriš se u slinu,

Otresu te ovi iz Beograda za čas posla.

Što ti daju ovde da kradeš, to ti je dosta.

 

3. (izborni dan, groblje u selu Bazovik, rano izjutra)

 

Stotka: Gospodo, danas je naš dan. Coliću, Jogurte, Toškoviću dajte glasačku kutiju.

Tošković: Izvoli Stotko, (stavljaju je nasred groblja) ovde, tu ispod ovog duda, da, tu, blizu krstače... Tamo ima klupica, taman za članove komisije.

Colić: Imam i sprej i UV lampu.

Tošković: Spisak sa umrlima je ovde kod mene, morao sam da povadim i one iz starih crkvenih knjiga.

Stotka: Iz iskustva znam da glasaju samo ovi posleratni pokojnici. Oni predratni obično zabušavaju, a tek oni iz prošlih vekova, ti su večiti apstinenti, takozvana 'tiha većina'...

Tošković: Nema veze, ko god od pokojnika da glasa, slava mu i nek mu je laka zemlja...

Stotka: Odlično, znači sve je na svom mestu, ti, Jogurte, budi predsednik izborne komisije, Toškoviću, ti upisuješ ko je glasao a ti, Coke, proveravaj lične karte i prskaj ih sprejom.

Pokojnik prvi (drhtavim glasom): Dob-ro jut-ro!

Stotka: Izvolte, gos'n pokojniče, ajde, Coke, isprskaj ga... Propisi su propisi. Ne mogu pokojnici da lutaju od groblja do groblja. Eto, samo za ovo prepodne naša stranka mora da obiđe sva seoska groblja i da organizujemo svuda glasanje pod istim uslovima.

Pokojnik prvi (zinuo): Kad se mora, ništa nije teško.

Stotka: Inače, kako vam je ovde u Bazovik, mislim, pod zemljom?

Pokojnik prvi (skromno): Ajde da se ne žalimo. I nije nam prvi put da glasamo za obor-kneza. Dobre vesti daleko se čuju. Može da nam se popravi malo grobljanska staza, to smo već rekli Fazanki onomad... Ajde, nek vam je sa srećom! (glasa i odlazi u svoj grob)

Stotka: Vi'š, Coke, šta ti je poštovanje. Uvek sam govorio i knezu i vama. Mrtav glasač je idealan glasač. Ne traži ništa. Ni besplatne sendviče niti dnevnice, ne ide na mitinge, ne treba mu marketing, stvarno su pokojnici ljudi na svom mestu...

Tošković: Evo, ide neka pokojnica, malo hramlje na jednu nogu...

Pokojnica (bleda ko Anica Dobra u „Sabirnom centru“): Eto i mene sirota, čula ja za to vaše glasanje, pa uranila...

Stotka: Ako, ako, snajka, izvol'te, vaše ime i prezime...

Pokojnica: Petrija Stanojević.

Stotka: Ama, nisi li ti od Josćini iz Rasnicu?

Pokojna Petrija: A ti koji si, more?

Stotka (ponosno): Ja sam od Pljačkovi.

Pokojna Petrija: Aaa... pa znam ti pradedu i prababu. Pljačkovi, znam, poštena familija, svi pomreše mladi, od pegavi tigus, ali znam, znam...

Stotka: E pa lepo, baš mi milo, mi dođemo ko neki rod...

Pokojna Petrija: E tako, da si živ i zdrav, zete, takoreći... (glasa i odlazi iza duda)

Tošković: Eno, ide neki čiča u uniformi, izgleda ko ratni pilot...

Pokojna Petrija (odsečno): Dobar dan, Arsa avijatičar, ratni pilot, oboren u Drugom svetskom ratu, posthumno odlikovan medaljom za hrabrost.

Stotka (u stavu mirno): E pa gos'n Arso, znaš onda šta ti je patriotska dužnost!

Pokojni Arsa: Znam! Glasam za profesora Božovića! (pažu) zaokruži mi, sinko, pod broj tri, izgubio sam obe ruke u ratu...

Stotka (sa zaprepašćenjem): Kako, mori!?

Pokojni Arsa: Tako lepo, glasam ovog puta za opoziciju!

Stotka (zinuo od čuda): Aaa, je l' to neki crni humor?

Pokojni Arsa: Jok, nego tako sam odlučio!

Stotka: A otkud ti, leba ti, znaš za opozicionu listu, nije da ovde na groblju dobijate baš novine?...

Pokojni Arsa: Donela mi unuka Marica cveće umotano u list 'Sloboda'. Kad u 'Slobodi' komedija 'Rapsodija u blatu'. Tako smo saznali za opoziciju i šta se sve radi u srezu.

Stotka: Ko to vi?

Pokojni Arsa: Cela parcela gore od duda pa desno. Čitali smo i smejali se naglas! Celo groblje smo zarazili. Čak smo malo i glumili posle ponoći, podelili smo uloge pa se izmotavali, ja glumio lično obor-kneza, a moja pokojna supruga Jelica kneginju.

Stotka: Uf, ubiće me knez ako ovo sazna! Znači, lepo ste se zabavili?

Pokojni Arsa (oblizuje se): Aham, bila igranka posle toga cele noći, plesalo se i pevalo do u ranu zoru...

Stotka: I, znači, baš trojka.

Pokojni Arsa (nepokolebljivo): Trojka mori, znam ja šta je čast i poštenje, nećete mene tek tako lako da prevarite...

Stotka (više za sebe): Iskopaće tebe Stotka, ja kad ti ka'em, premestićemo te u neku rupu i pokriti kamenjem, da ti niko ni ime ni grob ne sazna...

 

( i tako se glasalo čitavog dana, smenjivali se pokojnici, ponekad atmosfera beše uzavrelija, naročito među pokojnim pristalicama partizana i četnika, orila se s vremena na vreme i pesma pokojnica)

 

Hor pokojnica

 

U izbornom boju

I glasovi mrtvih poju

Njihov je glas vazda

Uvek bio uz svaku vlas’

 

Za kneza su naša groblja

Puna poslušnog roblja

Bez preskupe reklame

Mrtvih glas namame

 

Niko tu ne talasa

Kako valja se glasa

Bez prinude gole

I stroge kontrole

 

Korupcija živa

Na mrtvima počiva

Izborna se ova krađa

Na svakom groblju rađa

 

Stotka: Idemo mi sad, pažu, moramo da u'vatimo drezinu... Čeka nas bugarski voz iz Dimitrovgrada, pun glasača koji treba da glasaju ovde u Pirotskom srezu!

Colić, paž: Kako misliš da stignemo do granice?

Stotka: Ima ta drezina samohotka sa 'klackalicom' pa ćemo da se klackamo do Caribroda. Odmaraćemo usput... Brže je nego da idemo kočijom.

 

(I tako se glasanje završava na groblju, dok su se u podnevnim satima konfident Stotka i paž Colić na drezini klackali na pruzi sve do Caribroda, da bi odatle lokomotivom dovezli celu kompoziciju sveže kupljenih glasača)

 

4. (Salon za gatanje: Kod Fazanke)

 

Fazanka (priča sa sobom): Eto, prođoše i ti izbori... Pih! Toliko se buke i prašine podiglo ni oko čega, kao ispod vrteške na sreskom vašarištu. A što, mori!? Pitam ja vas. (okrenuta prema publici) Zašto? Zar se malo kralo u poslednjih dvaes' godina? Zar im dupe nije bilo dovoljno alavo? Zar im malo kuća, stanova, poslovnog prostora, garaža? Malo im švalerki i konkubina? Malo kafana i terevenki? Malo vlasti i moći? 'Oće još? Zinulo dupe pa svaki procenat usisava u sebe ko tornado. Nije, ne kažem ja ništa (opet za sebe), da me neko ne shvati pogrešno... Nemam ja ništa protiv kneza, taman posla... Videla sam ja i pričala i sa živima i sa mrtvima. Sve Fazanka zna. Nisam ja tikva bez korena. I gde su mi sad sve one silne mušterije? Sve se to razbežalo dan posle izbora. Osvojili novi mandat, produžili sebi vlast, a Fazanku ko šljivi. Eto i Valentina dala otkaz seoske učiteljice i odselila se u drugi srez. Pametna devojka. Ivančica Blistava našla sebi novog momka! Ha, nije princ na belom konju nego starmali seoski kmet. Daj šta daš... Eh, sve je to lepa Fazanka predvidela... Eh, sudbo kleta, znamo se, znaš me...

 

(u tom trenutku u salon ulazi pokunjeno obor-kneginja)

 

Fazanka (zaprepašćeno): Otkud vi kod mene! Nikada vas nisam ovde videla...

Obor-kneginja (sa uzdahom): Eh, nikada ni mene nisu zanimale gatare... Dobar dan, Fazanka, vidim da ti nešto nije po volji?

Fazanka: Eh, draga kneginjo, ostavili svi Fazanku na cedilu. Nisam nikome više bitna. Dok beoše izbori svima sam bila dobra. Ajde, otvori nam tarot Fazanka, pogledni u karte, gataj mi u dlan, gledaj mi u šoljicu, baci koju šaku pasulja... A sad, ko da sam šugava.

Obor-kneginja (stoički): Istina boli, Fazanka. Ljudi vole da im se pričaju bajke. Znam ja to vrlo dobro. Na kraju, udala sam se za političara, zar ne? Eto ih slave novu izbornu pobedu. Raduju se kao deca kad dobiju novu vožnju na ringišpilu, kad im kupiš šećernu jabuku i mećik.

Fazanka: Mudro zboriš, kneginjo, nego kojim dobrom si došla kod mene u salon? Ne izgledaš mi baš toliko naivno, imaš to 'gradžansko' držanje i inat stare usedelice.

Obor-kneginja (stidljivo): Pa ovaj, ovako, sestro, mislila sam da mi vidiš malo tu ljubavnu magiju, kako bih ti rekla, ovaj, stara ljubav je u pitanju...

Fazanka (posprdno): Ah, opet muškarci! Dosadila i tebi znači ista tepsija, isti tanjir i iste gaće da pereš...

Obor-kneginja (pokunjeno): Tako nekako...

Fazanka: Nego kako misliš da ostvarimo taj magijski kontakt? Imaš li neki predmet od tog ili neku sliku bar?

Obor-kneginja (iz džepa vadi fotos): Eto, ovo je slika Ljubiše iz maturantskog godišnjaka. (na slici naočit mladić sa šeširom, koji u licu podseća malo na Đenku iz 'Maratonaca').

Fazanka: Lep je Ljubiša, nema šta...

Obor-kneginja (šiparički razneženo): Uf... još kako.

Fazanka (pretura po škrinji): Ništa, sad će teta Fazanka da pronađe sve šta nam treba za tu  magiju srca. (pali poseban svećnjak sa raznobojnim svećama). Evo tu je venac belog luka, slavsko žito, rep od slepog miša, jaje od prepelice, polen prve ljubičice u rano proleće, sveža lisičja krv, mleko od magarice, slatko od crne ribizle, da, da, to je posebno važno... I, na kraju, tu je moja porodična amajlija, lančić sa priveskom u obliku Kupidona.

Obor-kneginja (iznenađeno): Pa ti to imaš celu recepturu, opasna si ti vračara, moja Fazanka!

Fazanka (ponosno): Eh, generacije i generacije mojih predaka bavile su se magijom i alhemijom. Jeste, nekada su moje čukunčukun-bake proganjali kao veštice i spaljivali na lomači, ali onda je došlo to novo, kako kažu, prosvetiteljsko doba. Ljudi su se emancipovali, otvorene su škole i tako...malo-pomalo stigosmo i do mog salona za gatanje. Vidiš, to je čista nauka i progres, nema tu ničeg mračnog i sujevernog.

Obor-kneginja: Eh, sad imamo sve i svašta. Sećam se, u vreme moje bake nije bilo ni gumice za kosu. A sad, kozmetički saloni, manikiri, pedikiri. Trista čuda...

Fazanka (izbeči oči ko zaumna): Hokus, pokus, preparandus, iže jesi a možda i nisi, abrakadabra ljubiša iša iša pa se upiša... (počne da metaniše i kadi mirišljavim travkama po salonu, ceo ritual traje desetak minuta)...

Obor-kneginja (opijena mirisima): Meni se od svega ovoga zavrtelo u glavi...

Fazanka (otvara širom pendžer): Eto, to je to, sad može da duneš u svećice, to je tvoja uloga i magija će biti odmah poslata do onoga koga željno priželjkuješ.

Obor-kneginja (duva u sveće): Eto, nešto je prostrujalo mojim telom, neka energija. Čudesna si, Fazanka. Nego, kazuj, kol'ko sam ti dužna za sve ovo?

Fazanka (hladno): Ništa.

Obor-kneginja (začuđeno): Kako ništa, pa zar ne radiš za novac?

Fazanka: Radim, naravno. Nego prvoj mušteriji a naročito kada si ti, kneginjo, u pitanju, ne naplaćujem ništa. (više za sebe) Ko jednom okusi Fazankinu magiju, vraća se uvek po repete... moja je magija ko duhovna baklava.

Obor-kneginja (srećno): E, pa hvala ti od srca, draga Fazanka. Šta bismo bi u čaršiji da nije tebe. Ti si naša spiritualna majka, naš palanački totem. Samo o ovome nikom ni reči!

Fazanka: Hvala i tebi, mila kneginjo, na lepim rečima. I pozdravi mi obor-kneza! Naravno, o svemu ovome nikome ni reči. Ćuti Fazanka ko zalivena. (namignu sebi u ogledalu)

 

5. (kafana „Tri bekrije“, za stolom sede opozicionari)

 

Profesor Božović (zamišljen): I bi šta bi...

Doktor Žarković (zamišljen): Bi šta bi...

Perica Džunić (ko iz topa): Ajde, šta ste obesili te noseve, pokrali nas po selima i napunili glasačke kutije po grobljima. Idemo sutra u Bazovik da pitamo žive za koga su glasali mrtvi! Ako živi kriju istinu, mrtva usta ne lažu...

Profesor Božović: I onaj Jovica Udvorica iz GIK-a. Nije mogao da se seti ni kako nam se zvala izborna lista.

Doktor Žarković: Možda posti čovek pa izbegava večeru...

Profesor Božović: Šta ti misliš, Ćirkoviću, nešto si mi tih?...

Toma Ćirković: Posle glasanja nema kajanja, opet nas je knez jeftinim trikovima nasamario.

Perica Džunić (jetko): Boranija je to.

Toma Ćirković: Slažem se, igrali smo po njegovim pravilima. Jasno je da je izborna trka u startu bila nameštena. To vam je kao trka na hipodromu. Obor-knez je imao rasnog konja iz elitne konjušnice, najbolja zobnica, disk-džokej vitak ko pritka, dok smo mi taljigali kljuse sa prebijenom nogom... Još smo izgubili trku u poslednjih sto metara.

Perica Džunić (podrugljivo): Paž Coke onomad u Velikom Selu zajašio magare.

Toma Ćirković (zamišlja scenu): E, to je bila slika za pamćenje! Zlatno magare Apulejevo. Ko zna, možda je Fazanka svojom magijom pretvorila žbira u magarca, nešto ga više i ne viđam ovih dana... kao da je posle izbora izgubio svoj žbirovski njuh...

Perica Džunić: Ne sekiraj se, gledaj samo oko sebe pažljivo, ko zna čije konce povlačimo, možda smo i mi samo marionete u nečijim rukama... Žbirovi su dobili nagradno odsustvo.

Profesor Božović: Nego, kako i šta dalje? Pare su se potrošile. Izbori su gotovi.

Doktor Žarković: Polako, borba se i dalje vodi, sve dok je pacijent živ i dok diše, ima nade.

Profesor Božović: Da, vodićemo mi ovi borbu i dalje, viteški, u stvari, prava borba za promene tek sad počinje.

Toma Ćirković (zamišljeno, u stihu): Borićemo se za svaku ulicu, za svaki udžerak, za svaku kuću. Borićemo se za svaku reku, svaki klokot, svaku masnicu plaveti, na ustalasanoj vodenoj plohi...

 

(muzika sa kafanskog razglasa poprima melanholične tonove starogradskih sevdalinki, dok je napolju na ulice izašao silan čaršijski svet, uskomešan u svojim svakodnevnim obavezama, obasjan zimskim suncem koje polako otapa sneg... Za to vreme mir i tišina u rezidenciji obor-kneza kod Keja)

 

Obor-knez (zamišljeno hoda po sobi): Uh, izbori su prošli ali nešto me iznutra stišće... Nisam se prejeo, nisam se toliko ni napio dok smo slavili pobedu sa trubačima... Uf, nešto drugo je u pitanju... (gleda sebe ispitivački u ogledalo)...  Ko si ti? Ja nisam nakazan, nisam grbav, ne šepam. Nisam tol'ko ni ružan za svoje godine kao ti... Dobro, ostarilo se na toj funkciji, i kaiš je popustio, krkalo se dobro po kafanama... Ali, ne, nije to, nije to... Nije to do godina, nije ni do izgleda. Nije do dobrog jela ni dobrih žena, nešto drugo je u pitanju... Ali šta? Ko si ti? (okreće se prema publici) Da nije možda savest sad proradila? Ja, obor-knez, kradem izbore? Ha-ha-ha. Pa otkud vam te trice i kučine! Reko vam je ko? Ona crna opozicija? Pa oni bi dupe dali da budu na mom mestu, da mogu i oni da kradu, da žderu i da loču... Uf. Nešto me u'vatilo. (opet za sebe) Kakva crna savest. Tog pacova sam davno otrovao u podrumu. Politika je mišomor za savest. Ja bar to najbolje znam! (izlazi na balkon i posmatra vidikovac) I sneg se brzo otopio, a baš lepo zabelelo juče, ceo Kej. I deca se silno igrala i sankala... Sad će opet ova bljuzgavica i ovo silno blato, blato, blato...

 

(u tom trenutku ulazi paž, malo zbunjen što je ulovio svog kneza kako priča sam sa sobom)

 

Paž: Čestiti kneže...

Obor-knez: Ćuti, Coke, ne pričaj, dođi ovde da ti pokažem nešto... Vidiš, ovaj grad i ove ljude dole što prolaze i idu svojim poslom, ove dućane, mostove, ove krovove i dimnjake...

Paž: Naravno da vidim, čestiti kneže...

Obor-knež (ljubi paža u čelo): Sve ovo će jednog dana biti tvoje...

Paž (nije mu jasno): Kako vi kažete, obor-kneže.

Obor-knez: Naravno, kao i ono blato dole na putu...

Paž (začuđeno): Kakvo blato?

Obor-knez: Nego, pusti sad to, nešto mi nije u redu, glava me boli, verovatno od slavlja, odoh ja malo u šetnju... Uzmi i ti Coke slobodan dan, ma uzmi ceo godišnji odmor, zaslužio si uživanje... Izbori su naši, Coke, samo naši!... Knez je naš!... (paž ga i dalje posmatra u neverici)

 

Obor-knez šeta gradom

 

Hodam sam kroz moj grad.

Umoran od mnogih borbi,

razvejao sam svoj i tuđ jad,

umal’ glava da bude u torbi.

 

Uspešnim radom verne vojske

Sprovedosmo taj plan u delo.

Pritisci, ucene, na kraju pak

prevagu donelo naše selo.

 

Nastavljam gde sam stao.

Sastavljam staru ekipu.

Građanima biće: Jao!

Trpeće moju lukac-elitu.

 

Postavljaju u moju slavu

miljokaze i krajputaše.

Za mene uvek daju glavu.

Odabrao sam im foteljaše.

 

Za kafanskim stolom su prvi.

Znaju menije i vinske karte.

Niko od njih na pod ne strvi,

svako zna pečenje da satre.

 

Posao teče, procenti stižu,

sve natenane i polagano.

Novi ljudi se u elitu uzdižu,

mafija kroji posao legalno.

 

Al’ nemir mi jednu brigu stvara:

Da li usrećujem svog gospodara?

On pozove il’ pošalje pozivnice:

Oduva me ko prtku od sapunice!

 

Neću sada na to da mislim,

kad smo, opet, Pirot pritisli.

Nastavljamo gde smo stali,

Gazi kroz blato, nismo još pali.

                           

                   (zavesa, kraj komada)

 

Kulturna ilegala Pirot