„Једина ствар коју увек осећам је да на месту где се шибају бог и ђаво, човек мора да игра увек чисто, мора да изабере страну и да иде до краја...“
Гето – Тајни живот града, Горан Чавајда Чавке (1962–1997)
Тужне су улице мог града. Оно мало пролазника које успевам да уловим погледом, окреће главу у страну. Лица с друге стране излога кафеа, у топлим гнездима тек излеглог трача, мутна су и прљава. Титра новогодишња расвета, љескају окићене јелке, еколошки скелети у породичним домовима, дечји осмеси прелепљени преко „кока-кола“ реклама, љуткаст дим петарди и топовских удара на улици пече ми ноздрве. А можда се ништа неће догодити?
Из дана у дан иста уравниловка. Бекство у себе. Низ себе. Ако бих имао то унутрашње уже, плашим се да бих се лако стрмоглавио у амбис своје личности, шћућурио покрај својих страхова и као умиљато штене полизао своје ране. Али овде, ипак, нисам само ја тај коме се нешто дешава. Моја је соба одавно без зидова и без плафона. Спавам на истом кревету из којег је могуће видети звездано небо, али и сав људски талог и прљавштину свакодневице. Једем са тог истог кревета. И сањам. Огољен сам као кестен који продавац нутка на улици у фишеку од старих новина. Машицом ме окреће тај кестенџија на приручном роштиљу и продаје за ситнину. Мора од нечега да прехрани породицу.
Сви сви некуда журе. Гомила згужваних лица на станици. Пуштам музику на мобилном. Иста је то плејлиста, годинама је нисам мењао. Да је грамофонска плоча, одавно би се изгребала, да је аудио касета, трака би се до сада замрсила. Али, коме је то важно, никуда не идем, ништа не радим, само стојим. Цупкам на хладноћи. Топлим дахом хукћем у прсте. Цигарета ми утопљава плућа, дим који издишем, чини ми се овако безначајном живуљку, обавија цео град као велики цилиндричан облак, налик дирижаблу. Нешто се дешава прекопута. Не видим тачно шта. Стојим под надстрешницом. Пљуцкам димове и слушам интро Лу Ридове песме „Хероин“. Град је стари зависник, џанки, уфиксан нашим ћутањем. Убрзање ритма, пулса и мелодије. Нешто се ипак дешава?
Кад си млађи, некако ти је свеједно. Боли те шлиц за све. Тај хаос који препознајеш током одрастања, крије у себи потенцијал самоспознаје. Тако су ме бар учили у школи. Ентропија социјализма, окруњавање петокраки на ђубришту иза школа, премлаћивање бисти и кипова. И сâм сам пишао по симболима прошлости, читанкама и раскупусаним свескама. Било ми је свеједно. Ратове сам са родитељима гледао на телевизији. Уз вечеру. Породична идила деведесетих. Екранизовани лешеви у својој анатомској сировости, као кројачке лутке подастрти на митоманској постељици нације, деловали су ми тада трагикомично. Надувен леш жене на улици, испред капије, по свој прилици сељанке. Задигла јој се сукња. Мислим да сам се нагонски насмејао том перцептивном ужасу, тој мртвачкој догми којом нас је хипонотисала телевизија. А и како се да се не насмејеш целом том ужасу? Томе је вероватно допринела и подржављена нарација спикерке, која је вербално онанисала покољ и мржњу.
Нисам се никада снашао у свим тим поделама. Никог заиста нисам научио да мрзим. Бар не доследно. Из срца. Промени се само једна деценија, па ти промене и циљ мржње. Како онда да верујеш свом старом непријатељу? Ономе кога си мрзео из дна душе. Тако сам годинама виђао на улици збуњене мрзитеље, отуђене од предмета своје страсти. Оне које грицкају нокте пред ТВ-ом чекајући новог месију, онога који ће их подојити заветом нове мржње. И обично га и дочекају. На овим просторима не морају дуго да га чекају. Али, шта је са оним другим полом у мени? Да ли сам успео, крећући се између разних острашћених чопора, између бридова њихових искључивости, чекића и наковња њихових тек искаљених мржњи – да ли сам успео некога и да заволим? Или ме је маљ туђе затрованости добрано осакатио, да сам се сакрио у своју равнодушност, тамо где ме нико не би нањушио, у своје мало, интимно лудило за које никоме нисам морао да полажем рачуне. И да ли сам тиме заувек изгубио себе?
Стојим на ћошку и ослушкујем гомилу. Нешто се засигурно догодило и сви су потрчали у истом смеру. Гомила обично има животињске нагоне. Одједном се сви сложе у исти нагонски мозаик, пробуди се друштво као неки организам са десетинама руку и ногу, у неко меснато клупко и крпењачу нерава. Обично када је таква гужва на помолу, пожелим да збришем. Запиштале су сирене амбулантних комбија, ватрогасних кола и полицијских марица... Свет се за мене опет згуснуо у неку масу ужаса, у неку провинцијалну гротеску хорора, у неки балкански пачворк трагедије. Остало ће медији по свој прилици, својим стрвинарским апетитом, жељни сензација, упаковати у своју амбалажу, према санитарним инструкцијама својих уредника и такав производ пласирати на тржиште – то јест убризгати директно у душу свог аудиторијума. Јер мржња мора да тече...
Нисам од оних који су се искључили из свега. Напротив, ту сам, увек на месту дешавања. Једина разлика између мене и масе која долази после догађаја, јесте управо то што мене привлачи наелектрисана неизвесност несрећа пре него што се десе, онај мирис у ваздуху који се осети пре драматичне промене околности. И то ме „трагично чуло“ никада до сада није изневерило. У почетку сви су мислили да се зезам. Да изигравам некаквог бувљачног видовњака или да се фолирам. Ех, било је дана када сам и сâм сумњао у своје предосећање. И никада ми није баш било свеједно када се она заиста и обистини, пошто сам то претходно „видео“ у свом уму, у свом менталном кавезу са старим школским пројектором. У нашем народу постоји изрека да нико није постао пророк у свом селу. Једина разлика је у томе што сам ја видео како цело село гори.
Тако је некако било и у школи. Када се запалила учионица, мислили су да ја стојим иза паљевине, јер ко би дан раније причао о пожару у школи. Или када се запалила викендица мог покојног ујака. Тада ме је и фамилија остраковала, а замало сам избегао и затвор. Тада сам научио да је за мене најбоље о свему ћутати. Ако већ не можеш да спречиш оно што је неумитно, било да је последица људског немара или више силе, утолико је моје мешање у ова збитија опасност по моју слободу. Научио сам временом само да будем сведок разних трагичних околности и да је можда у томе моја улога. Као писац или редитељ који инсценира своје догађаје, постави ликове и улоге, а онда посматра ефекат књишких и драмских расплета. Тако и ја, уредно записујем ове догађаје и пратим њихове ефекте на потресе друштво, као сеизмограф који прати подрхтавање унутар тла. Томе уосталом служи и овај запис.
Дакле, ево ме где стојим на главној железничкој станици. Дан је као и сваки други. Путници се тискају под надстрешницом. Не знам како да опишем тај осећај који подсећа на бол у грудима, неописиву мучнину у желуцу и вертиго. Нешто се сада и са мном дешава, управо се гомила људи окупила изнад мог тела, вуку комаде бетона и рашчишћавају камени покров изнад мог тела. Не осећам ништа, ни руке ни ноге. Кажите ми, добри људи, да ли је ово дан када сам пожелео да умрем или се ипак понадао да се овог пута предвиђање неће остварити?
Нико ми не одговара. Можда је све то само фантазија мог болесног ума док лежим на психијатријском одељењу и слушам вести које управо пристижу. Другачије је када се то деси теби или неком теби блиском а не неком странцу, зар не? Напољу се више ништа не чује. Као да је читав град нестао у истом гротлу. Као да све све очас срушило. Читаво друштво. Или су сви напрасно занемели?
