Да нема ветра, пауци би небо премрежили.
Испрва су наше шетње биле само то, немушто табанање бетона у познатим кривуљама градских простора, унутрашње преслишавање корака, налик хипнотичком понављању рефрена неке заборављене песме. Укратко, шетња као утеха и заборав. Не сећам се више ко је, када, с којом намером, први затражио да променимо пут, скратимо пречицу или продужимо обилазницу, застанемо нагло (као по команди) или убрзамо корак (као после хајке); као да је то сада важно... Све што се десило, морало се догодити, све што ће догодити, десиће се по себи, наша одговорност није чак ни у бирању пута нити у одгађању наметнутог избора. Наше је само да бележимо растојања и да – ходамо.
Има, свакако, нечег филозофског у кретњи, а опет и дубоко профаног. Као перипатетик који лута међу колонадама властитих сумњи, изгубљен у одјеку својих корака, у мислима уситњен као зрно у жрвњу. Све и да је ход по струни циркуског арлекина само забава за масе жељне спектакла, сваки је корачај чист пркос земљиној тежи, изблајханом лицу смрти.
„Ствар навике, простачка конвенција“ (господа, чини се, преферира рикшу) или тек отпала латица са руже лутања мандићевског протоходача који жели да буде: тих и утишан.
Ходати, инфинитив моје душе. Ходам, вечити презент моје сумње. Мог отпора.
Док сам тако шетао улицама, испрва сâм, ништа се богзна није десило. Један у мноштву, усамљен а прекобројан, никоме нисам представљао претњу. Нити ме је моја шетња утешила, јер нисам могао да заборавим. А збрајао сам своје кораке и записивао туђа растојања. Кад год бих мало успорио, њушећи пролазнике, осетио бих туђу пажњу и знатижељу као одбојност. Осетио бих се баш као онај лик из игрице, тзв. puzzle-платформе, који бежи слева надесно ка новом нивоу метастазе, прескачући све препреке на свом путу. Јер последњи је живот и нестрпљење расте. И тако из дана у дан, са новим лицима у околини који неосетно мења боје, сходно менама годишњих доба и заласцима сунца. Сваки је дан нови изазов шетњи. И ново разочарење. Али, само у почетку...
Јер, у почетку беше реч, а реч беше „искорак ка светлости“.
И онда, за тили час, постадосмо двојица у шетњи. Простом деобом немира, онако како се Творац (дизајнер платформи) дели да би се кроз другог вратио себи и свом мировању. И онда – шетамо. Улице су интимније јер као шетачи удвајамо истополност патње. Чаша је истовремено и пуна и празна. Тако удвојени, али још неусклађеног корака, јер неко увек жури а други заостаје, почињемо тихи рад на себи. Из дана у дан, наши карактери сарађују на искушењу шеталачког братимљења. Иако није реч о крвном братству, током шетње постајемо ми, за разлику од мимоходног полусвета, који у менталној опозицији постаје: они. Ничија земља просто није по бонтону. Другим речима, политичка коректност је измишљена за оне који шетњу доживљавају као морални хендикеп. За лењивце на клупама и дустабанаше у овој причи места нема. „Ми“ и „они". И цео свет који се мрви под нашим корацима, попут крхотина разбијеног огледала. Тако и ова игра коначно може да почне.
Још нешто о шетњи. Шетња није лутање. Бесциљност бауљања или беспосленост тумарања. Није зијање и вршљање. Скитња и шврљање. Смуцање и вуцарање. Код шетње постоји јасан план, у почетку још увек неосвешћен, нешто као велики прасак, који се постепено исцртава у сенци наших стопала, разапет између глежњева, наш мали Исус шетње (уложак за ципеле), као жртва понизности корака. Шетња је разраст, сабирање унутрашњих покрета, резонанца ђонова и успење духа. Искусни шетачи то већ знају, остали у видном пољу шетача то ионако не примећују.
Тако се некако постаје верник шетње. Тако се постаје уметник шетње. Њен револуционар.
И онда се једног дана, гле чуда, скупило нас пола туцета. Отпадника. Прекара. Социјалних утвара. Заборављених од породице, отуђених од заједнице, генерацијских црних оваца и белих врана, апатрида. И није да сам их одмах прихватио за своје нове пријатеље. Неке сам познавао из виђења, друге можда који пут у пролазу окрзнуо погледом на супротној страни улице или очешао раменом на пешачком мосту. Неки су били пријатељи мојих бивших пријатеља, други непријатељи мојих садашњих непријатеља. Било како било, шетња нас је зближила. Деоба се наставила и сви смо понизно делили кору хлеба са наших шеталачких ходочашћа, пили воду са истог извора. Знали смо да нам никакво посебно упознавање није потребно, можда зато што смо у себи одмеравали туђи ход, ситне неусклађености, бангавост туђих стопала, питали се ко је међу нама будући издајник, наш мали Јуда, камичак у пробушеној ципели, денунцијант наших будућих шетњи, доушник свима онима који су нас у граду из дана у дан презирали.
А куда смо то шетали? Није никаква тајна. Свака је шетња у нечему различита од претходне. Не постоје две исте шетње. По нашем Хераклиту, не можеш двапут прошетати у истом граду. Обично бисмо следити какве необичне трагове или знакове на путу. Некада то може да буде отворена капија напуштене куће (у том случају морало се проћи кроз двориште), графит на свеже окреченом зиду (обично је добар знак), преврнут контејнер у зору (ребус ђубришта), сенка сахат-куле у касно подне као показна стрелица на тротоару, натписи на изгаженим паклицама цигарета или спљесканим лименкама пива које често треба разумети као анаграмске поруке. Слова на регистрацијским таблицама, почетак криптограма. Гласови из домова здравља, крици из болничких соба који у самртном ропцу обично укажу на нове путеве, треба само бити стрпљив у кружењу око болнице. Уосталом, ту су увек једносмерне улице (треба их проћи у обрнутом смеру), кружни токови и петље (важан је полупречник), троугласта острвца на раскрсницама (хипотенуза), стари железнички мостови са праговима које треба тачно избројати, стара напуштена купалишта у којима се хране пси луталице (гатати за њиховим костима), Андријини крстови у предграђима чије сенке треба исправити; треба још и ослушкивати саобраћајне гужве, стубове расвете који гасну тачно у зору, далеководе пред грмљавину...
И онда нам се придружило још толико, једног дана пред полазак са уговореног места (испод Љубавног моста), избројах тачно дванаест. Апостоли шетње. И истог су се дана грађани окренули против нас. Са свом алавом жестином коју су данима и недељама (неки и годинама), прикупљали у себи, сав гнев и гној личних пораза и кукавичлука, излио се једног лепог сутона пред наше ноге. Гађали су нас флашама из кафанских башти са плех-музиком, на репове наше колоне мучки залетали се пензионери на својим бициклима. Псовали нам мајку џабалебарошку. И богаоца смрдљивог. Обесне би синове терали да пишају по нама са ограда мостова, у сачекуши, раскалашне девојчице би побацале накарменисане пикавце и своје прокрвљене тампоне. Када бисмо некад газили реку, нашу лепу Нишаву, јер тако су нас знакови водили, маскирали би се у рибаре па би нас кукицама ловили, високо забацујући своје пецаљке изнад наших глава, кезећи се безубо.
Али и то некако прође. Само је шетња остала као мистичан поредак наших корака, узвишен анаграм наших душа. Једноставно су нас отписали као чудаке и пустили да цепамо ђонове, да ријемо петама по михољској оморини, јесењем глибу и зимској бљузгавици. О нама се и пискарало по локалној штампи. Додуше, као о петоколонашима и јеретицима. Али наше стадо се свакодневно увећавало, разлика између нас и њих временом постаде видљивија и опасна. А онда се и то догодило, јер морало је да се деси. Тако је било записано у нашим корацима...
А десило се тачно овако. Тог последњег дана наше шетње, негде пред поноћ, краја октобра 2021, ако је то уопште важно, пре него што прекорачих праг улазних врата, на простирци пред мојим станом лежао је дивљи кестен. Пожуривши ка градском тргу, месту нашег данашњег окупљања, са нејасним предосећањем о збитију које се још није десило, приметих како се и други шетачи дошаптаваху о чудним знацима које су у току дана опазили. Свако је понаособ у току дана сведочио о неком волшебном знамењу, а знаци су били распршени свуда, по улицама, запуштеним собама, репликама старих филмова, цитатима прашњавих књига...
„Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав.“ (Андрић)
Знали смо да је крајни час за наш последњи полазак, онај на који су упућивале све наше претходне шетње, онај који смо све до сада у пола корака прижељкивали.
А сви су знаци упућивали на исто откровење: требало је по први пут поћи изван града. Сложни, увежбаног корака, сигурни у свој поход, сада већ педесет прекаљених шетача, запутисмо се улицама које воде у тмину предграђа, а потом у атаре оближњих села. На самом изласку из града испратише нас на десетине радозналих шетача, тзв. искушеника шетње, или су то биле градске патроле које су јављале о смеру наше кретње. Било како било, наш је пут сада јаснији него икад, сама шетња постаде дуго путовање у ноћ. Препешачисмо километре далеко иза последњих заселака, окренусмо козјим стазама и непроходним врлетима, само нас је светлуцави звездани свод као и наша унутрашња навигација – компас који показује духовну северњачу – водио даље забитима и планинским висоравнима. Попесмо се на највишу тачку, изнад борових шума, на зараван која наликује на гумно. Ту се окуписмо, већ при крају својих телесних моћи, натечених стопала, у стању шеталачког блаженства – и запалисмо ватру.
Свако пламену дарива нарамак суварка и ниског растиња, падале су читаве крошње нахерених стабала, зацврча суво лишће и шаш. Буктиња нарасте и лизну небеса, наше пак очи засветлеше у тами, осветљене искричавим лахором, попут ројева свитаца. Тада, и само тада, одржах своју проповед на гори, своје слово о шетњи у којој шетач проналази пут до свог бића, док је и сам Бог ништа до ужурбани путник који обилази бескрајне даљине само једним кораком свог савршеног стопала. О томе како се сваки путник из прошлости отеловљује сада у нама одабраним шетачима и дарује нас својом исконском снагом. О себи као шетачу који је напокон пронашао свој пут.
Тик пред зору, згасну наше огњиште на гумну. Попут свиленкастог вела који замагљује обрисе неба, светлост се згусну у јутарној измаглици. Измрцварени несаницом путовања, још увек на ногама, посматрамо једни друге у неверици. Свањивало је. Распрскавајућа игра фотона, луча фантазмагорије. На рубној линији, окрајку обзорја, сваки поглед у даљину наликује на паганску жртву паљеницу, док се сунчев облутак помаља као древни путник на истоку, на светлосној плаценти у којој се упризорује и рађа нови дан. Гори безоблично растиње на сунцу дуж гребенастих слојева падине, гороцвет и шумски љиљан на обронцима, преливи вегетацијских зона по ободима четинарских шума, љеска и цакли се читаво залеђе планинског венца.
И гле чуда, доле испод нас, куда код светлост допире, истерујући тмину из мрачних пећина и залеђа стећака, као у некој мистичној предаји, на хиљаде и хиљаде прилика, нових придошлица, урођеника шетње, путника намерника са својом визијом циља, искусних шетача попут нас самих, прогнаних и избеглих из свих крајева, сада се зрцале пред нашим видиковцем и чекају наш знак.
Да ли сам и данас то сањао, профетски записујући своје кораке у шетњи, маштао о свему овоме, као неко ко и данас корача истим путем, један у мноштву, знам и то да више нисам усамљен а ни прекобројан, слутим да путева има многих, а шетња је само једна, само моја, она коју живот утискује у својим бесмртним траговима – и за коју се ваља једино изборити, сваким кораком то јасније видим, јер знакова има свуда, треба кренути напред, на било коју страну, кренути својим путем...
